Садржај

Април 2011: ПИСАЊЕ, ЛЕПТИРОВ ЛЕТ, ЗАВОЂЕЊЕ, КРАТКЕ ПРИЧЕ

Мај 2011: БУДИМО ЉУДИ, ПОХВАЛА ЛУДОСТИ, ПЕТ ВЕЛИКИХ ТАЈНИ, ТЕСТАМЕНТ

Корисне информације о блогу су на страници Читаоцима

петак, 04. новембар 2011.

ДИНГОВО ЛЕГЛО













ПРИЛОГ ЗА ЧАСОПИС ''ИЗЛОГ КУЛТУРЕ''
 
ДИНГОВО ЛЕГЛО Б. ВОНГАРА ''ЈАСЕН'' 2010
Гласоноша из света духова
Предмет овог осврта је аутобиографски роман Би Вонгара Дингово легло. Вонгар чије је право име Сретен Божић родио се 1932 године у Горњој Трешњевици код Аранђеловца. Већина аутобиографија обично ставља у први план аутора а контекст који се описује је углавном у функцији објашњавања његових поступака и мотива. Божић поступа обрнуто он је тај који служи као водич кроз контекст и своју улогу углавном маргинализује стављајући у први план истину о којој жели да сведочи чак и кад говори о себи.  При том се Божић не држи хронологије догађаја. Попут доброг романа он почиње аутобиографију драматичним догађајем - описом како је залутао у пустињи Танами а потом наставља  спасењем од стране старог Абориџина Џубуруа. Преко овог лика он нас уводи у свет Абориџина који су Сретена Божића назвали Барнабир Вонгар. То име се може превести као ''Гласоноша из света духова''.  Живот Сретена Божића, његово дело и учинак које је то дело произвело као да нису од овог света, као да су послати однекуд , одозго из света духова. Говорећи о Вонгару Александар Петровић, приређивач његове аутобиографије Дингово легло је направио величанствено поређење: ''Таква усрдна оданост истини и жеља да се каже спасоносна реч подобна је неукости галилејских рибара, који су када су видели истину, почели течно да говоре на језицима које нису учили''.
Тек у седмој глави у којој описује своју посету Србији Божић се враћа у детињство износећи  аутобиографске детаље које се односе на детињство и рану младост, књижевне почетке у Србији,  све до бекства у Италију, одакле је отишао у Француску где је једно време боравио у прихватилишту Црвеног крста. У Паризу почиње да се дружи са Жан Пол Сартром, Симон де Бовоар и друштвом окупљеним око Музеја човека (Musee de l’Homme). Ту се упознаје са антрополошким темама. Суочен са беспарицом одлучује да оде у Аустралију где му је извесно време радио  отац као копач злата.   Приметимо нешто врло особено код Божића, нешто нажалост тако ретко међу људима, а што је било видљиво већ у младости – основни покретач који га води није тежња ка лепом и удобном животу, ка конформизму, већ борба за истину, за  вредности, у којима је улог био сам живот. Ова особина постаће још израженија у  другој домовини Аустралији. Божић је тежећи да живи слободно, побегао од комунизма, суочивши се са исто таквим ако не и већим неслободама изабрао је једино што му је преостало - да се бори. Та  борба није била организовање револуционарних активности, није подразумевала  насиље – читав Божићев живот је Сизифовски напор да болну, трагичну истину учини јавном. Могло би се рећи да је Вонгарева реч колико год да је говорила црну, непријатну, трагику имала, попут благе речи Христове, за циљ да освешћује људе, да им укаже на саму суштину, да буди доброту у њима. Изнети аутобиографски детаљи су веома важни за разумевање Божићевог дела. Он је неко ко је  везан за земљу и природу, њему је блиска усмена традиција, српска историјска судбине има пуно сличности са абориџанском и на крају антрополoшки поглед, стечен у Француској, му је омугућио дубље и шире поимање једног стравичног судара у коме глобализам настоји да угуши сваку посебност, да све упакује у прописане стандарде при чему се човек све више отуђује и од природе и других људи па и од самога себе. Као такав Божић је био предодређен за улогу коју је имао.
Поменуо бих да је веома битна димензија  аутобиографије Дингово легло и целокупног Божићевог дела историчност, документарност – оно је између осталог и сведочанство из прве руке о геноциду над Абориџанима, где је аутор или непосредни сведок или хроничар сведочења домородаца. Најзначајнији делови тог сведочанства су бескурпулозно отимање и присвајање домородачке земље, уништавање природе и животне средине у којој су хиљадама година пре тога складно живели и која им је била неопходна за опстанак, онда присилно одузимање деце као и нуклеарна трагедија услед експлоатације уранијума и вршења нуклеарних проба.      
Дингово легло има своју пуноћу и слојевитост. Један од тих слојева је документарни у њему Божић сведочи о трагичној судбини Абориџина. Но Божић је много више од пуког хроничара који само бележи историјске догађаје. Други дубљи слој  је абориџански поглед на свет. Трећи слој је однос такозваног цивилизованог друштва окрутног према Абориџинима и које лицемерно и охоло под плаштом просветитељства уништава једно прастаро аутохтоно друштво. Док Абориџини живе у складу са природом – бели освајачи настоје да је покоре упустивши се тако попут Фауста у пакт са ђаволом у коме се човек заведен лажним вредностима све више удаљава од себе самога и своје суштине. Божићев лични живот је оно ткиво које повезује ове нивое.
Страдања Абориџина
Године 1969 Абориџин Милирпум са групом сународника из области Гоув покреће поступак против владе Аустралије око права на земљу. Један од аргумената који је користила тужена страна је да тужиоци немају тапију на земљу коју користе хиљадама година! Случај је неповољно решен по тужиоце а Божић нам цитира карактеристичне делове образложења пресуде: ''У овом случају се тврди да је право на земљу стечено рођењем, а Закон не познаје ништа слично. Земља на полуоству Гоув припада Круни и само због наше великодушности урођеници су могли да користе ту земљу, све док нам није затребала за друге циљеве. Чак и да су урођеници заиста живели на тој земљи на Гоуву од незапамћених времена, они су користили само површину земље – никада нису били у стању да открију њено минерално богатство''. Ова расправа је вођена у суду у Дарвину и није имала никакву медијску пажњу. Ипак  судски процес који је трајао три године показао је снагу Абориџина. Почетком осамдесетих година у случају Еди Мабо донета је пресуда у корист Абориџина.
Божићев описује како је настала драма   Гулвири и Бого. После  нехотичног сусрета са готово ослепелом Абориџанком којој су белци отели децу и која је непрестано запомагала понављајући само те две речи, имена своје деце, које је писац ставио у наслов. У периоду од двадесетих до седамдесетих година трајала је пракса одузимања деце ради ''спасавања од злих чини логорске ватре''. Ова пракса је лишавала староседелачке заједнице нових нараштаја и уништавала њихову културу. На овом месту Божић повлачи паралелу са турским ''Данком у крви'' који је Андрић описао у свом роману На Дрини ћуприја. Године 1994 на захтев Абориџина основана је Краљевска комисија за утврђивање чињеница о украденој деци. На челу ове комисије био је сер Роналд Вилсон. Године 1997 поднет је извештај на петсто страна који је садржао описе мучења, кажњавања и отмица. Свака трећа девојка је била силована. Слично су прошли и дечаци. После овог извештаја сер Роналд је изгубио посао. Аустралијска влада је одбила да се извини са образложењем да су деца украдених поколења  била на добитку. Ево цитата којим Божић коментарише ово образложење: ''Верујем да је то исто тако бесмислено као и изјава да је са Јеврејима лепо поступано јер су имали бесплатан превоз до Аушвица''.
Абориџини су једини народ на свету који је преживео двоструку нуклеарну трагедију. На њиховој земљи вађен је уранијум и вршене су нуклеарне пробе. И једна и друга трагедија су се догађале у време када је свет био у миру. Ни једна хуманитарна организација ни из Аустралије ни из иностранства није им притекла у помоћ – Уједињене нације, њихове агенције остале су слепе и неме пред постојањем логора чији су се становници мучени глађу и болестима немајући никаквог заклона  укопавали у рупе у песку. За овај геноцид није основан ни један трибунал. Ове муке нису дотакле професионалне борце за људска права. Законом о нуклерној енергији била је превиђена драконска казна од 20 година робије којом се сваки покушај ометања експлоатације уранијума кажњавао. Упркос претњи Божић је покушавао да изда књигу Тотем и руда у којој је описао и документовао фотографијама ову трагедију.
Ова збивања су тема такозваног Нуклеарног циклуса који чине романи Валг(1983), Каран(1985), Габо Ђара(1988), Раки(1994), Хајка(2008). Посебно је интересантна судбина романа Раки, рукопис му је најпре одузет и уништен да би га поново написао и објавио 1994.године. Због оваквог писања доживљавао је прогоне и непријатности од стране аустралијских власти. Присилно је пресељен из северне Аустралије у Мелбурн уз забрану повратка на север. Ово је уједно било и насилно одвајање од његове абориџанске породице. Божић је био у браку са Ђумалом, абориџанком, која му је родила двоје деце. Породица му је умрла од последица радијације па је тако доживео и личну трагедију.
Судар две цивилизације
Нису Абориџини у Божићевом делу приказани само као жртве. Он гаји дубоко поштовање према њиховој култури, истичући да она има сврсисходну и дуготрајну традицију која им је омогућила да се на најбољи могући начин старају о земљи и природи. За њихову културу рат је био непознат појам, они нису имали реч за тако нешто. У староседелачкој усменој мудрости са поколења на поколење преношена је брига за рођаке, старе и болесне. Пре доласка белих људи у Аустралији је било 550 племена, која су се служила са око 600 језика. Користили су дрвене и камене алатке, ватру су палили трењем дрвених штапова. Била су то друштва која су веровала да је земља продужетак човековог тела и да се мора живети у складу са природом. Кевин Џилберт, абориџански песник је рекао: ''Ми катедрале градимо од речи, не од камења''. Њихова веровања су полазила од истините чињенице да земља може да исхрани само одређен број људских бића и настојали су да је не пренаселе. Имали су веома богату поезију, сликарство и плес. Тако се ова цивилизација колико год била технолошки инфериорна показала у моралном погледу далеко супериорнијом. Божићево дело на свом најдубљем нивоу поставља питање колико је савремени човек у својој духовној отуђености,  способан да примети да је постао роб  увучен у глобалне матрице технолошки развијеног манипултивног потрошачког друштва, заснованог на логици профита којој се све остале вредности подређују (укључујући и ону о еколошком опстанку планете), уопште свестан предности другачијег, природнијег, хуманијег друштва какво је абориџинско?   Да ли примећујемо могућности и доброботи коју би имали кад би свет посматрали као Абориџани?  Свет је постао глобално село а људи у том селу упркос силној информатичкој комуникацији никад нису били усамљенији, равнодушнији једни за друге и свој опстанак.
Сретен Божић није прилагодљив човек. Он не гледа своја посла. Прогонили су га, одузимали му рукописе, забрањивале га и југословенске и аустралијски власти и упркос свему били приморани да му дају највећа књижевна признања.  Да је другачији  са оваквим раскошним талентом уз услов да мекше пише, да не чачка по непријатним истинама могао је и до веће славе и богатства – само онда не би био то што јесте. И Србима и Абориџинима су отимана деца. Уранијум који је убијао Абориџине уосиромашеном облику убијао је и по Србији. Страдање и једних и других називано је колатерална штета. Србија је чувала идентитет захваљајући труду Вука Караџића – Божић је настојао да то буде за Абориџине. Не верујем да је ико могао да од њега боље разуме значај тих напора за опстанак Абориџина.  Остајући све време Србин, по начину размишљања, по инату, по упорности по неприлагодљивости  створио је дела универзалне вредности која припадају како обема културама тако и човечанству.
Центар за културу општине Аранђеловац објавио је 2005 године једину збирку песама Сретена Божића Билма. Књига је била изложена на Сајму књига те године, а била је један од разлога да се 2006 године Сретене Божићу додели угледна награда Стив Тешић.Говорећи о Вонгару, у свом поговору песничке збирке Билма, Мома Димић примећује: ''Ипак, до сада, до преобраћеног Сретена Божића у Б. Вонгара, није забележено да је ико из овако велике Србије пристао да се укњижи не као писац у расејању(тога имамо сасвим довољно) већ као мањински књижевник проверено крајње неописмењеног народа који уз то на далеком рубу света тавори своје ни мало срећне и веселе дане, још увек у стадијуму каменог доба, управо то је пошло за руком овом нашем Шумадинцу, који ће остајући све време писац самоук, објавити петнаестак у свету читаних и изузетно цењених књига, уз то написаних на енглеском језику а помало и абориџинском''.
Павле Мартиновић

четвртак, 19. мај 2011.

ТЕСТАМЕНТ

ТЕСТАМЕНТ
ЈОВАН
Јован је изашао из суднице ошамућен. Брзо и куртоазно се поздравиo са братом Петром и сестром Надом, па је, попут кривца, пожурио  да би што пре остао сам. Са супротне стране улице, у односу на суд, налазио се омалени градски парк. Отишао је до, најскровитије могуће, незаузете клупе и сео. Пре нешто више од месец дана добио је судски позив. Тога  дана, петнаестог августа,  јавио се на суд у вези оставинске расправе.  Два  месеца раније  умро им је отац. Јован је био најстарије дете, рођено у ванбрачној вези. После  расправе коју је пратило  доказивање очинства суд је донео пресуду којом је утврђено очинство  оца Војислава Марковића над малолетним Јованом при чему је старатељство припало  мајци Душици. Онда се Војислав  оженио  и у том браку добио најпре Петра па  Наду. Неколико година по њиховом рођењу развео се али је задржао старатељство над  децом.  Касније се  није  више женио мада је све до смрти имао дугогодишњу ванбрачну везу са једном удовицом.
 Једна по једна, као на калеидоскопу, мењале су се слике прво оне из претходних пола сата, па потом из прошлости. Прво је, неупућен у судску процедуру, закуцао је на врата суднице број педесет осам, где је требало да се обави расправа  како је писало у позиву и питао да ли ће их неко прозвати или треба сами да се јаве. Добио је одговор да ће бити прозвани. Кад су их прозвали он је одмах ушао у судницу а брат и сестра су каснили јер је сестра користила штаку при ходу, пошто је имала прелом ноге.Судија је била лепа, млада али  сва нацифрана и надрдана. ''Брже, улазили сте пет пута да се распитујете а сада касните'' пожуривала је. ''Домаће васпитање се очигледно не добија дипломом већ се стиче на другом месту'' одговорио је Јован. Кад су пристигли брат и сестра, најпре су се сви идентификовали, а потом је судија рекла да постоји тестамент, који је отац пре пет година саставио и оверио у суду. Сви троје су били изненађени, јер очигледно ни брат ни сестра као и Јован нису били упознати са његовим постојањем. Почело је са: ''При чистој свести, пред сведоцима изјављујем...'', потом је следило  набрајање имовине коју је чинила велика спратна кућа у центру града са локалима као и стара  сеоска кућа са окућницом око четири ара. На крају је прочитано да велику кућу деле Петар и Нада док је сеоска кућа припала Јовану. Онда им је судија објаснила да се изјасне да ли прихватају наследство, али да ако је неко незадовољан поделом у тестаменту може покушати да своје право оствари тужбом.
Јован је размишљао о томе како се никад не можемо сасвим ослободити прошлости, нити можемо  заклопити страницу над њом, највише што се може урадити је да покушамо да је прихватимо. Поново су се вратила  нека стара осећања за која је мислио да су давно прошла. Одрастао је уз мајку, која је читав живот ''посветила'' њему.  Није се удавала, живели су сами и упркос сиромаштву, захваљујући великом мајчином труду, Јован је добио добро образовање,  живећи не  много различито од  вршњака  из богатијих породица. Сећање на та времена било је прожето мешавином различитих осећања туге, љубави, сете, горчине.  Успомена на мајку била је испуњена љубављу и поштовањем. Ипак у зрелим годинама био је свестан да му је та потпуна посвећеност са мајчине стране, уз њено самозанемаривање на неки начин представљала  терет.     Осећао би кривицу кад у нечему није био довољно добар а у појединим моментима  неки, не баш разумним разлозима објашњив, пркос. Са оцем није контактирао сем када је,  ретко, пратећи мајку одлазио да овери здравствену књижицу. Тада се стидео од мајке да случајно не покаже превише нежности према оцу, од оца због тог стида и као да су сво троје једва чекали да се сусрет што пре заврши. Отац је уредно испуњавао све материјалне обавезе предвиђене судском пресудом али и више од тога. Кадкад  би му мајка тражила и нешто ванредно, например, да Јовану купи капут, а он јој је излазио у сусрет. Догађало се и да мајка поштом пошаље здравствену књижицу  и она се враћала оверена у празној коверти, без и једне написане речи.
 Одрастање као одвајање од детиње везаности за родитеље уз истовремено стицање самосталности било је у његовом случају болно и конфузно. Млади најчешће, у једном периоду сазревања, заузму супротан став у односу на родитеље а шта кад су родитељи  супростављени?  Осећао је како га те сукобљене и збркане емоције  попут бујице  час вуку ка дну, час лупају о хриди, док се он грчевито копрцао тражећи било какав ослонац. Слика коју је из мајчиних прича стекао о оцу, кога је кривила за недаће које су се догодиле,  је била негативна. Јован је углавном прихватио такву слику,  делом због љубави према мајци, а делом што је заиста представљала логично објашњење очеве незаинтересованости да успостави неки ближи контакт са њим. Додуше, ово није било сасвим тачно, јер га је отац једном приликом када је као петнестогодишњи дечак, сам отишао да овери књижицу,  позвао да проведе викенд у његовој породици. Мајка, уплашена да га не изгуби,  жестоко се успротивила овом позиву – тако да је сећење на овај тренутак представљало болну рану у Јовановој души.  С  времена на време  јављала су се питања: ''Шта ако ми отац само зато што је приморан шаље издржавање''?, ''Шта ако му је све наметнуто''?, ''Шта ако је мајка неправична према оцу''? Овом су доприносила и његова властита искуства са женама, за које је видео да се не уклапају у ону слику која је у њему била формирана на основу односа његових родитеља.   Као  реакција на појаву ових питања обично би се јављало осећање гриже савести, јер се осећао као да је изневерио мајку у чију велику љубав никада није имао сумње!
 У једном делу своје младости био је јако оптерећен,  но како је младост бујала и он све више и више почињао да живи свој живот, тако су се и потискивала таква размишљања.  То што нису видљиво била присутна у Јованој свести не значи и да су сасвим нестала. Напротив она су се стално јављала али на један скривен начин. Прво у односима са девојкама, па кад се оженио са женом, онда са децом, са пријатељима. Огледала су се у његовој несигурности, потреби да му се љубав доказује, неспоразумима са блиским особама које то нису биле у стању да разумеју. Сетио се једне свађе са Јеленом, својом супругом, у време док се још нису били узели. Били су на неком излету а са њима је била још једна њена другарица. Некако се догодило да су се њих две распричале,  тако да се осетио запостављеним. Када су се вратили са излета и остали сами почео је да јој пребацује. Она се најпре насмејала, па се онда видевши његову реакцију уозбиљила и извинила, но како и даље није престао са пребацивањем на крају су се посвађали до те мере да су раскинули.   Јован дуго није примећивао ту узрочно последичну везу између свог понашања и прошлости. Вероватно је не би ни приметио да није било криза, осећаја губитка и кривице, искуства које је показивало да такво понашање није добро за њега. Срећом оно добро и лепо међу њима је било јаче па су се,  схвативши да су обоје претерали, помирили. Временом је научио да таква осећања контролише, да их не испољи, кад већ није могао да их се сасвим ослободи. Помишљао је кадкад да као што је детету потребно да уносе одређену количину минерала, витамина и хранљивих материја да би се правилно формирало, тако је потребно да прими и довољну количину љубави. То прилагођавање је била његова велика победа над самим собом која је донела своје плодове кроз већу љубав и разумевање околине. Са друге стране то му се враћало кроз  осећај сигурности и самопоштовања.  
Тачно десет година пре очеве смрти умрла му је мајка. Био је не мало изненађен када је зазвонио телефон и кад му се непознат мушки глас представио као брат Петар и изјавио му саучешће упитавши га да ли има нешто против да на сахрану дођу он и сестра Нада. Јован је био ганут и обрадован овим позивом. Тако је успостављен први контакт са очевом породицом. Наши односи са блиским сродницима обично су природни, што је последица заједничког живота. Било је крајње необично сусрести се са неким тако крвно блиским, а опет тако непознатим.  На своје изненађење, што је више упознавао брата и сестру све их је више поштовао и волео. Није баш сасвим био сигуран шта они осећају и мисле о њему али је осећао топлину у њиховом односу према себи. Ово приближавање је значило и успостављање контакта са оцем. Необично је кад као одрасла зрела особа први пут проведете читав дан са својим оцем. О прошлости, сем једном, нису разговарали. Тај један пут отац је сам почео да прича: ''Знаш твоја мајка је била добра жена, али ја нисам могао са њом да се сложим. После сам се оженио, добио још двоје деце, па опет исти проблем. Тако сте сви ви, моја деца, расли без једног родитеља. То није добро али бар се нисмо свађали па сте сво троје одрасли у зреле и добре људе. Зато  више и нисам хтео да се женим...''.  Упркос овом приближавању као да се осећала нека невидљива препрека међу њима. Изгледа да ни један ни други нису сасвим могли да се опусте. Све ово је ипак унело додатни мир у Јованов унутрашњи свет. Као да се испунила једна празнина која је постојала у њему. Чинило му се да је  нашао своје место, да није мање вредан. Иако се туга коју је осећао није могла упоредити са оном после мајчине смрти, вест да је отац умро га је искрено ражалостила.
Кад размишљамо о људима потребна је логика али она није добра ако пошавши од ње покушамо да објаснимо њихово понашање. Људска душа има своје чудесне начине деловања, њено кретање се опире законима разума и највише што се може то је да опишемо тај сплет понашања и осећања, кад већ не можемо да га објаснимо. Вредност имовине која је остала иза оца је била материјално значајна али то Јовану није ништа значило – што се тога тиче био би потпуно равнодушан и да није ништа добио. Помисао да  се отац у тестаменту другачије односи према њему узбуркала му је душу. Поново је осетио исту ону немоћ која му је прожимала детињство, младост па на неки начин и читав живот. Сада када му родитељи више нису живи схватио је да је читав живот ћутао а да им никада није рекао не, мајци зато што га је спречавала да буде ближи са оцем, оцу што није покушао да јој се супростави. Осећао је да мора нешто да учини не би ли се коначно ослободио тог бремена прошлости. Донео је одлуку да покуша да оспори очев тестамент а онда ако му то пође за руком да поступи по њему – да каже сам себи овако је зато што ја тако хоћу. Био је свестан ризика који са собом носи оваква одлука. Прво да би то постигао морао би да тужи брата и сестру. Да им каже ја вас тужим али ако добијем остаће све исто, није баш разлог који би разумели озбиљни, одрасли људи, тим пре   што они у овоме нису имали никакве кривице. Опет да би све ово постигао потрошиће део тешко зарађеног породичног новца, што сигурно не би схватила и одобрила његова супруга, која би имала за то сасвим разумне разлоге. Није му било превише важно чак ни ако изгуби спор и у том случају чуло би се његово не.  
МАРКО
Марко Павловић је спадао у оне писце који не воле ''празан ход'' између завршетка  једног дела и почетка рада на новом.  Два су разлога за овакво његово осећање: прво пошто је релативно касно почео да пише  чинило му се да је у некој врсти закашњења и друго што је био на стваралачкoj прекретници. Први радови које је писао били су попут илустрације његове животне филозофије – поента и порука су претходиле радњи. Сама прича и сви ликови служили су само зато да покажу шта он мисли о одређеној теми и убеде читаоце у исправност тих погледа. Неки од тих сцена били су само мало измењена сећања на неке стварне догађаје, од којих су неки били лични а у другима је био сведок, који су утицали да он изгради погледе какве је изградио. Веома брзо је увидео лоше стране оваквог приступа. Прво због ризика да му сва дела личе међусобно,  друго због поражавајућег сазнање да и нема тако много да каже на овај начин. Сам чин писања,  трагање за најбољим решењима,  били су  омамљујући па је знао да ће, упркос свим недоумицама, наставити свој књижевни рад. А онда је сасвим случајно дошао до надахнућа за ново дело. Претражујући по Интернету наишао је на психолошки приручник који се бавио мушко-женским односима из угла мушкарца. Тачније речено био је то приручник који је има за циљ да учи тајни завођења.  Још у току читања осетио је да има ''у рукама'' тему за сјајну причу али у вези тога и једну велику недоумицу. Питање које га је мучило било је како завршити причу. Шта онда ако неко зна да заводи? Шта ако неко добије на лутрији? Шта ако задобије велику власт или било шта друго од онога што најчешће покреће људе? Да ли такве прилике уопште могу да донесу срећу и унутрашњи мир, слободу од робовања било чему. Покушавајући да одговори имао је осећај не да он контролише причу већ да је  прича почела да ''пише'' по њему.  Марко није волео шаблоне и није донео одлуку да ће убудуће само на овај начин прилазити писању. Постао је свестан да може и другачије да филозофија може и излазити из приче уместо да јој претходи, као и да му овакав приступ нуди далеко већи број могућих мотива и простора да се изрази и створи нешто вредно!  Одлучио је да убудуће покуша да своју пажњу усмери у овом правцу, што је значило активно трагање за занимљивим темама.
Са таквим размишљањима Марко улази у ову нашу причу. До нове теме Марко је поново дошао изненада. Био је у гостима код Ненада, бившег цимера из студентских дана који  се сада бавио адвокатуром у једном малом граду у околини Београда. Сваке године наизменично посећивали су један другога.  Седели су на Ненадовој пространој тераси и уживали у прелепом погледу, пијуцкајући кафу и ракију. Онда је зазвонио телефон и Ненад је устао да се јави, док је за то време Марко почео да листа локалне новине које су стајале на столу. Пажњу му је привукла рубрика под називом ''Наша посла'' у оквиру које је био чланак са насловом: ''Тужио, добио пресуду па је поништио''.  Прочитао је ироничан коментар о нашим наравима где је написано како је тужилиац тужио брата и сестру око наследства, па је онда успевши да добије повољну пресуду  исту поништио.  Ненад се, у међувремену, вратио па је добио прилику да га пита нешто о томе.
 ''Знаш можда нешто о овом случају описаном у новинама?''.
''Не само што знам него сам и заступао тужиоца. Веома необичан случај по много чему''.
''Молио бих те да ми испричаш нешто више о томе. Трагам за занимљивим књижевним темама и ово ме је баш заинтересовало''.
 ''Није етички да износим детаље случајева на којима радим, али пошто се знамо, ако обећаш да ћеш то написати тако да се не препознају ликови, могу ти подробније описати читав случај. Обично су парнице око деобе имовине, веома динамичне и жучне. Ова је, за разлику, била сасвим академска. Још на првом рочишту стекао сам неки чудан осећај да је мом клијенту потпуно свеједно какав ће бити исход суђења. Ово је чудно, али да се људи понашају како треба и мудро, моја професија не би ни постојала. Као  ванбрачно дете  био је обухваћен тестаментом свог покојног оца, само је оно што је њему припало материјално  мања вредност него што му законски припада. Отац тужиочев је имао још двоје деце, сина и ћерку, којима је доделио велику кућу у граду, док је тужиоцу припала мала сеоска кућа са окућницом. Још приликом давања изјаве тужилац је нагласио да његови брат и сестра немају никакве кривице и да   једино што он жели да зна јесте да ли је оваквом деобом испоштован законски минимум. На то су и брат и сестра реаговали веома смирено и изјавили да немају ништа против да се утврди тај законски минимум и да њихов брат добије оно што му по закону припада. Ово је подразумевало вештачење проценитеља да би се утврдила вредност имовине. Да те не гњавим сада са правним финесама после вештачења је постало јасно да има права на још имовине. На моје велико изненађење, јер ми није ништа најавио, после читања налаза вештака, мој клијент је замолио да добије реч. Пошто му је дозвољено он је рекао да повлачи тужбу, да ће сносити све судске трошкове и да прихвата деобу која је предвиђена тестаментом. Ово нас је наравно све изненадило, али је он на судијину примедбу да у овом процесу има изгледа да оствари своје право, додао да остаје при последњој изјави, да се свима извињава и да не може говорити о разлозима што је тако поступио јер су превише лични. Пошто је судија инсистирао он је поменуо да је младост провео осећајући недостатак оца и да се сви њихови сусрети у том периоду могу избројати прстима две руке, али је то било све што је био спреман да каже, од онога што представља део  њихове породичне интиме.''         
''Да ли ти можда знаш шта би могао бити разлог за тако необичну одлуку твог клијента?''.
''Не, био је веома затворен и ћутљив. Обично овакву врсту парница прате прави изливи емоција, оптуживања да није уопште лако издвојити оне правно битне детаље. За разлику од тога овде сем питања да ли је оваквом поделом у тестаменту нарушено неко његово право није рекао било шта што би сведочило о породичним односима. Да нема тестамента он би имао право на трећину имовине, обзиром на његово постојање он има право на нужни део који износи једну половину онога што би добио а то је једна шестина. Ја сам му објаснио да је за одговор на ово питање битно вештачење, то јест, процена имовине. Ово наравно представља трошак који подразумева и ризик да процена не буде у његову корист. Он је потпуно мирно и сталожено рекао да је спреман да сноси тај ризик и да жели да уђе у процес – што ме је, да се не лажемо, обрадовало''.
''Чудно!  Да је овај случај класичан са сукобом међу наследницима не би ми био интересантан. Овде као да постоји једна врста инверзије, обично је комунација међу сукобљеним странама емотивна и нерационална а циљ, остварење неке материјалне користи, рационалан, у овом случају комуникација је рационална али као да је циљ нерационалан. Изгледа ми да се ту крије нека загонетка''.
''Да ме не схватиш погрешно мени клијент никада није рекао ништа директно да му је свеједно како ће проћи на суђењу него сам просто, ни сам не знам зашто, инстиктивно, имао тај осећај, што наравно не могу да поткрепим нечим конкретним!''.
''Верујем да ћу покушати да од овога нешто направим. Ваљало би ми да знам још неки детаљ али шта се ту може. Ја и онако не би директно описивао неки случај већ би покушао да дам неку своју обраду''.
''Па ако је тако позваћу чика Перу, новинара који је писао о овоме, он је прави доајен, жива хроника овог нашег малог места''.
  Нешто касније Ненад и Марко су отишли до градске кафане да се сретну са чика Пером. Кад су му објаснили разлог он се насмејао и одговорио:
''Знате, већ самим тим што родбина не може да се договори о наследству или да прихвати завештање је показатељ да ту има нечег нездравог, патолошког. Наш град је мали, поготову ми староседеоци се знамо од малих ногу, а како се  већ накупило подоста година у мом животу искуство ми показује да се не може наћи много разума у људским поступцима. Тужиоца не познајем лично пошто је из другог града али познајем тужене Петра и Наду, као и њиховог покојног оца Војислава. Онолико колико ја знам ни Петар ни Нада се не уклапају у ову моју претходну категоризацију, напротив реч је о добрим, поштеним породичним људима који нису познати ни као похлепни ни као грабежљиви ни као безосећајни. Што се тиче покојног Војислава он је био добар човек, мада се причало да је у младости волео да, како би то ми овде рекли, шврља. Ипак се касније када се развео посветио деци и одгојио их у добре људе. Зато ми је када сам чуо целу причу деловало као неко истеривање ината од стране тужиоца, који је претпостављам немајући у детињству довољно љубави завидео брату и сестри, па опет претпостављам хтео нешто да им тим гестом докаже. Ваљда је та његова широкогрудост требало да покаже моралну супериорност. Цео случај ми је испричао судија који каже да не само што је он био изненађен одлуком тужиоца него су то били и тужени па како је судија рекао и Ненад који је његов адвокат. Зато сам то и уписао у оно што обично називамо – наше нарави. Јер ако је хтео да учини неки леп гест могао је то и на други начин а не да тужи, да се изложи трошковима да би на крају повукао тужбу. Шта тиме доказује? По мени ништа друго сем овога што сам и написао – наша посла''.
Тако је Марко дошао до своје теме. Пред њим је био случај који се стварно догодио а о коме зна веома мало чињеница. Тужбу је пратило културно опхођење странака и веома необично одустајање тужиоца у моменту када је готово сигурно био пред повољном пресудом. Одмерено понашање тужиоца упућивало је на претпоставку да је он промишљено ушао у процес.  Загонетка  је шта је тужиоца мотивисало да одустане. Да ли се можда у међувремену нешто догодило, да ли је због тога дошло до овог изненадног преокрета? Да ли је можда тужилац унапред планирао овакав исход због неке врсте зависти коју је осећао према брату и сестри који су делили очеву љубав која је њему била ускраћена? Требало је дакле удахнути живот овим чињеницама и направити причу која ће имати овакав исход.

ИСПОВЕСТ
(Маркова прича)

Отац Никола је осећао умор док је ишао ка просторији коју је у шали називао канцеларијом. Истина у тој се просторији заиста и обављало оно што би се могло подвести под израз ''манастирска администрација''. Од намештаја био је ту радни сто на коме су стајали телефон, рачунар и ласерски штампач. Са стране, уза зид су прислоњене полице на којима су, уредно послагане, стајале књиге које су чиниле манастирску библиотеку. На зиду иза стола стајала је икона светог Илије по коме је манастир и добио име. Испод ње је горео пламичак у упаљеном кандилу. Од намештаја биле су ту још три столице, једна иза и две испред радног стола.
Тај  дан је требало да прими једног непознатог човека који је тражио разговор.  Иако уморан увек је налазио снаге да обави своје обавезе. Служити Богу је мукотрпно и тешко, искушења су са духовним уздизањем све већа и већа а путеви кривудави и трновити, пуни успона и падова.  Свака молба за разговор је пружена рука ка Господу, размишљао је Никола молећи се да има довољно снаге и буде достајан те милости, што служи као посредник у том обраћању.
Посетилац устаде кад Никола уђе у просторију, па кад им се испружене руке спојише у поздрав готово истовремено се представише изговарајући: ''Никола!''.
''Па пошто се исто зовемо ваљда ћемо се боље разумети'' насмеја се отац Никола, показујући имењаку столицу да седне. Никола је имао искуства у вођењу оваквих разговора, зато је мирно и стрпљиво сачекао да се саговорник усредсреди и почне.
''Знате оче ја никада нисам желео оно што је туђе. Никад нисам желео ни да имам више него други. Ја мислим да сви ми људи треба да будемо једнаки, зар не?'' ту застаде као да је очекивао потврду. Отац Никола је из искуства знао да људе не треба прекидати, јер нека узгредна упадица може да повуче разговор на сасвим другу страну чак и да прекине исповест, зато оћута стрпљиво  чекајући наставак.
 Мало се промешкољивши посетилац настави: ''Можда смо формално једнаки пред законом, знам да ваше књиге кажу како смо пред Богом једнаки, али суштински у стварном и правом животу то нисмо. Ето, ја сам на пример читав досадашњи живот проживео са тим теретом – да нисам једнак са другима. Моја покојна мајка, Бог да јој душу прости, остала је у другом стању и родила ме ван брака! Отац није хтео да је ожени! Велика је то мука оче, ићи кроз живот онако како смо ми ишли. Породица је осудила, отац је није хтео, а она је свима заинат истрајала и родила ме! Сиротица много се намучила, радила физичке послове, скупљала картоне по улицама, али је мене ишколовала. Учи сине, добар је Бог, показаћемо ми њима колико су се огрешили о нас! Нек виде да смо господа иако смо сиромашни. Док сам завршио факултет, док сам стао на ноге, оженио се, она се сирота разболела. Тад кад је могла да проживи стигла је болест, коју није имала снаге да носи дуго, па је брзо и умрла. Отац је, не могу да грешим душу, испуњавао обавезу и слао ми издржавање. Али шта је то у поређењу са жртвом коју је поднела мајка? На то ја мислим кад кажем да људи нису једнаки! Отац се касније оженио, добио двоје деце, сина и ћерку, да би се на крају развео. Брат и сестра су одрастали уз оца имајући све оно што је мени било ускраћено. Они су се често виђали са својом мајком док се моји сусрети са оцем могу избројати на прсте ове две руке'' при чему испружи обе руке.      
''Пре неки месец умро је и отац. Знате, мајка је била много повређена и није волела ни да види ни да чује за оца. Ја оче не волим да се правим фини, волим да кажем истину без обзира да ли се коме  свиђа или не. Ја знам да моји брат и сестра нису криви, али они су ми заузели  место! Као кад купите карту за биоскоп па неко седне на ваше место и каже иди седи где хоћеш има места! Има, али ја хоћу своје!  Позвали су нас на рочиште. Оставио  је тестамент. И опет ме је повредио. Њима је оставио више него мени! Кућу у граду а мени малу сеоску кућу. Зато шта ми је простало него да их тужим и потражим правду на суду. Нећу више да се склањам, немам намеру ни да се свађам, хоћу једном оно што је моје. Па ако закон буде рекао да смо једнаки у реду, ако не знаћу да су ме и Бог и закон осудили''.
''Тужио сам их! А онда се догодило то због чега сад немам мира и због чега сам и дошао код вас. Они су дошли код мене!''.
''Брат и сестра?''.
''Да брат и сестра. Рекли су ми да су и они били изненађени и затечени очевим тестаментом. Зато у први мах нису ни реаговали. Предлажу ми да целокупну очеву имовину поделимо на три једнака дела, кажу да су спремни да такву изјаву дају на суду. Још ми је сестра рекла да је део имовине који је мени оставио, отац највише волео. Кажу да је глупо да се ми његова деца провлачимо по судовима кад можемо да се о свему договоримо!''.
''Добро, и шта ви сад о свему томе мислите?''.
''Не знам! Зато сам и дошао. Све се у мени помешало. Више нисам сигуран шта ми ваља чинити. Знате ја и кад сам њих тужио нисам желео ништа што ми не припада. Сада као да сам се поцепао на два дела. Један део мене говори да истрајем у име свог мог досадашњег живота. Стално сам се плашио, доћи ће неко и отеће оно што је моје! Не дам, навикао сам да се борим, да се не повијам пред препрекама. А опет нешто ми говори да се не огрешим! Знате имам ја леп живот и без тога. Не треба мени нарочито та имовина, имам ја све што ми треба. Шта год да урадим чини ми се погрешићу. Зато сам и дошао код вас, да ме посаветујете, да ми помогнете!''.
Чудно размишљао је отац Никола како се у духовним активностима исповедник често враћа сопственом искуству. Пре него што се замонашио студирао је паралелно филозофију и теологију.  Што је више размишљао све више је долазио до сазнања да у световном животу човек тешко може наћи правду, хармонију, мир. Ово важи чак и за такве духовне активности каква је филозофија. Само је вера у Бога нудила свеукупно јединство, само она није сваким новим одговором постављала мноштво питања. Зато је и одлучио да се замонаши. Сећао се својих искушеничких дана и љубави којом му је отац Јован помогао да би их пребродио. Био је свестан да ону врсту правде коју његов имењак очекује не може никако добити као и тога да му та правда и није потребна. Само како рећи човеку који нешто тражи, да све има, па му ништа и није потребно. Било му је најважније да пренесе љубав, да не говори са неке висине већ брижно, са топлином како се говори детету или брату.
''Има ту више ствари које би ваљало знати. Најпре питање неправде. Тачно је да у животу готово свакодневно наилазимо на њу. Само запитај се да ли је Бог крив за то или ми људи. Пред Богом смо, буди сигуран, сви једнаки! Једини начин да буде правде онако како је ти замишљаш је да се сви претворимо у роботе или у шаховске фигуре, које би нека  виша сила, Бог, премештао како му је воља по шаховској табли. Па Бог нам је као највећи дар оставио слободну вољу! Она  нас чини посебним, она нас чини бићима. Даје нам слободу да урадимо било шта и само од нас самих зависи хоће ли то бити добро или лоше. Да није ње били би смо као капи воде у реци. У њој је извор свега добра и зла који постоје у људском друштву. Кажеш по томе какав исход суђења буде видећеш да ли те Бог осудио, као да ти је он судио а не судија. Како те то Бог осудио кад сам кажеш да имаш и леп живот и оно што ти треба. Не желим овим да ти кажем како према теби није било неправди! Било је. Грешио је, према оном што си испричао, твој отац. Али размисли, сад је на теби, да ти не погрешиш. Дао ти је брата, дао ти сестру а изгледа и оставио најмилији део имања. Немој од мене очекивати да ти кажем шта да урадиш. Било би погрешно да послушаш било кога. Имаш слободну вољу, имаш савест, размисли па одлучи. Ја ти не могу помоћи таквом врстом савета! Али можда ти могу помоћи на други начин. Важно је у животу научити да прашташ. Благодет коју човек добија праштајући и волећи тешко се може ичим мерити. Треба да опростиш оцу, да опростиш брату и сестри, да опростиш пре свега себи! Да себи јер читавог живота непотребно вучеш терет. То што се у животу понекад неко огреши о нас не значи да наш живот нема смисла и да смо мање вредни. Од онога шта би смо хтели, од онога шта желимо, не видимо оно што имамо, што нам је даровано. Ако о овоме будеш размишљао кад будеш доносио одлуку не можеш погрешити.  Сваки пут кад човек савлада себе он је једну степеницу ближи ка небу. Ја видим да је теби стало до правде само мораш знати да постоје две врсте правде – она земаљска и она небеска. Најаче оружије које човек може имати је његова вера и чисто срце. Чисто срце је неопходно да би се вера могла примити. Највише што могу урадити за тебе је да се заједно помолимо Господу да ти помогне да донесеш праву одлуку''.
&
Судница. Адвокат тужиоца се на почетку суђења обратио судије: ''Господине судија мој клијент би желео да да важну изјаву поводом овог суђења''.
''Господине судија желео бих да повучем своју тужбу и прихватим тестамент онако како је он написан. Желим и да напоменем да ћу сносити све трошкове овог суђења. Осећам се обавезним да образложим овакву своју одлуку. Својом добротом моји брат и сестра су ми показали да смо нас троје оно најважније наслеђе које је остало иза нашег оца и да је све друго мање важно од тога. Зато се извињавам и захваљујем и вама и господи адвокатима!''.


СУСРЕТ  
Најкреативније идеје за писање Марко Павловић је добијао ноћу. Отприлике у периоду око два сата после поноћи, кад улични звуци утихну и  нема ничега што би могло да одвуче пажњу. Тада је постакнут снагом тишине, унутрашњи дијалог био најачи, што је за последицу имало оно најбоље  шта је био способан да напише. Марко је веровао да је људима даровано нешто посебно што има везе са духовношћу, кретивношћу, са самим творцем. Чинило се као да то долази однекуд одозго, из најузвишенијег слоја личности, који као да је додиривао оно што хришћани називају светим духом а поједини психоналитичари колективном мудрошћу. Проблем је само у томе што то затрпа свакодневица, мноштво надражаја који нам одвлаче пажњу, па је потребан напор да се такво стање досегне. Он је веровао да су поједини духовници и надарени људи поседовали знања да што дуже и чешће остану у таквом стању. Некад човек осети и случајно такво надахнуће, али је то углавном ретко, па већина људи и није свесна те могућности.  Зато је крај узглавља, на наткасни држао лаптоп и стону лампу, па би се једноставно усправио и записао оно  што би му пало на памет, поучен лошим искуством кад ујутру није могао да се сети онога о чему је размишљао ноћу. Ноћ, осим ретко кад, није користио за писање, већ за прикупљање идеја. Тако добијене идеје разрађивао је у току дана, у простору који је био најудаљенији од улице а то је била соба која је гледала у двориште његове приватне куће. Обично је то чинио у поподневним часовима, када би се вратио са посла, пошто није професионално живео од писања. Трудио се да оствари најприближније услове оним ноћним, повремено уз озбиљну музику, која је подстицала унутрашњи дијалог, уједно пригушујући спољне звуке. Тог поподнева ту нирвану је прекинуо рески звук телефона. Ненад је подигао слушалицу.
Чуо се непознат мушки глас: ''Господине Павловићу, опростите што вас узнемиравам и немојте ми замерити на слободи да вас позовем. Ја сам Јован Марковић па пошто нисам сигуран да вам моје име говори било шта, ја сам онај тужиоц из новинског чланка који вас је подстакао да напишете вашу причу ''Исповест''. Од кад сам је прочитао имам неодољиву жељу да се сретнем са вама и попричам. Одмах да вам кажем прича ми се јако свиђа, у њој сам ваљда приказан и бољим него што јесам. Разлог за мој позив је необичан – не догађа се често да се и физички сретну писац и његов главни јунак''.
                Марко је био изненађен па је питао: ''Како знате за то?.
                ''Испричао ми је ваш пријатељ господин Ненад, прво мој адвокат а сада могу слободно рећи и пријатељ''.
                ''Слажем се са вама и прихватам идеју. Остаје да се договоримо када да се видимо и где''.
                ''Ја сам неким послом у Београду. Предложите ви место где ћемо се срести''.
                ''Па кад сам већ узео слободу да опишем вашу животну причу, најмање што могу урадити је да вас позовем да будете мој гост''.
                Необични сусрет се догодио отприлике сат времена после овог разговора.
                ''Знате господине Павловићу ваша прича ме је на један посебан начин дотакла. Ви нас нисте познавали и ваша прича је проистекла из самог догађаја, то јест мог необичног повлачења тужбе. Пошто нас нисте познавали вама није ништа друго преостало осим да покушате да изградите потпуно нову причу која би се што боље уклопила у сам догађај. Одмах да вам кажем ваша прича у појединим детаљима не одговара стварном догађају. Тако је са једне стране, док са друге стране после ваше приче ја сам почео да на други начин гледам своју прошлост. Главни мој проблем је био сумња да ли ме отац стварно, својим срцем, прихвата као сина. Тој мојој сумњи је доприносило то што отац током моје младости није покушао да оствари никакав контакт са мном. Насупрот томе имао сам мајку која је жртвовала читав свој живот да ме изведе на пут. После мајчине смрти на инцијативу мојих брата и сестре ја сам се зближио са породицом. Отац и ја смо се зближили колико је то било могуће, обзиром да је обојици било тешко да превазићемо неку невидљиву границу. Морам да признам да ми је то зближавање пуно значило, убедио сам себе да ме је у потпуности прихватио као своје дете. Зато сам тако болно доживео да тестаментом нисам једнако третиран са братом и сестром. Тада сам донео ту ирационалну одлуку да покушам да тужбом оспорим очев тестамент а онда да поступим по њему. У том смислу ваша прича не одговара истини ја сам у потпуности спровео ту своју идеје и ништа се није догодило од мог подношења тужбе  до краја процеса што би евентуално утицало да променим своју одлуку. Мој брат и сестра су заиста добри људи, бољи него ја, и њих сте јако верно описали, осим што се наравно није догодио сусрет са њима како сте га ви описали. Међутим током читавог процеса они се нису ничим противили нити су покушали да оспоре моје право на било који начин''.
                ''Дозволићете да будем радознао и да питам шта сте онда мислили под оним да вас је моја прича подстакла да на други начин гледате на сопствену прошлост?''.
                ''Пре свега једна чудна коинциденција. Сестра ми је у једном разговору рекла да је отац био посебно везан за њихово породично имање у селу, које је он сам наследио, дакле оно које је мени остављено. Тек после ваше приче ми је пало на памет да питам сестру да ли је отац волео то имање. Друго, постао сам свестан да сам према брату и сестри дуго имао један чудан однос. Они су како рекох стварно добри људи и пришли су ми од срца. Са друге стране после читања ваше приче, морао сам да признам самом себи да је упркос свему у мени била присутна једна доза зависти, љутње, огорчења у односу на њих, свеједно што нису директно криви за било шта што се мени догађало у животу.  Иако  сам одрастао човек био сам љубоморан као старије дете кад се роди млађе. Ипак оно највредније што ми је поклоњено вашом причом су речи оца Николе о љубави и праштању. Чини ми се да сам тек пошто сам прочитао вашу причу скинуо терет који сам дуго носио у себи''.
                '''Хвала! Што се више бавим писањем све ми се више чини као да свако од нас живи у некој својој причи. Кад се у нашој причи сусретнемо или додирнемо са неким другим, та чињеница ће имати онолико тумачења колико има учесника у догађају. Догађај  је један а истина је много. Понекад се питам да ли осећање среће или несреће више зависи од догађаја или нашег тумачења и начина на који ми лично доживимо оно што се догодило. Не знам да ли сте гледали Куросавин филм ''Рашомон''. Има ту један догађај о коме сваки од учесника прича из свог угла. Свака од тих прича звучи веома убедљиво. Поставља се питање колико ми као људи уопште може спознати понекад и неку најбаналнију истину везану за неки конкретан догађај какав је случај са тестаментом вашег оца. Слика коју имате о својој прошлости проистекла је из прича ваше мајке, вашег оца, брата и сестре и онога што сте сами доживели. Свака од тих истина је веома субективна и ограничена. Условљена је личним искуством, личним мерилима и као таква веома проблематична. Тако ваша слика колико год била тачна зато што сте непосредни учесник ипак није апсолутна истина. Шта год да сам написао полазећи од вашег случаја вероватно би имало неко зрно истине у себи – без обзира што сам за догађај сазнао посредно за разлику од вас који сте у њему директно учествовали. Рекао бих да углавном видимо оно што желимо да видимо, онако како је наша мисао навикла да фунционише. Човек  тешко пробија те своје границе. Тек неки невероватан ум, попут божанског, који би имао могућности да сабере све појединачне слике и саме догађаје би можда знао шта је истина. Можда стварно, што би рекао отац Никола, знати истину и није толико важно, као имати чисто срце и љубав у њему''.



субота, 07. мај 2011.

ПЕТ ВЕЛИКИХ ТАЈНИ


Ја срећу не умем да објасним. Мислим у оном најширем, филозофском смислу, једино што знам да има неких тренутака када сам срећан. Прво не могу са сигурношћу да одредим где јој је извор. Да ли срећа има везе са стварношћу или са нечим што постоји у нама. Везу између среће и стварности тешко је оповргнути. А опет ако покушамо да кажемо да је извор среће негде споља направићемо грешку, јер, како то да исти догађај код двоје људи изазове супротна осећања по овом питању. Опет ако срећу сведемо само на унутрашњи свет грешимо. Ево једне песме на ту тему.

МАЛИ ТРАКТАТ О СРЕЋИ

ВИДЕО САМ РОДУ
ТО, КАЖУ, ДОНОСИ СРЕЋУ
ПОМИСЛИМ, ДАКЛЕ,  СРЕЋА МИ СЕ 
НА САМО ЈЕДНУ НОГУ ОСЛАЊА!
 
АКО СТВАРИ ТАКО ГЛЕДАМО
КАКВА ЈЕ РАЗЛИКА,
ШТА БИ БИЛО СИГУРНИЈЕ
И ДА ЈЕ СТАЈАЛА
НА ОБЕ НОГЕ?

ЗАВИСИ ЛИ УОПШТЕ
СРЕЋА ОД ОСЛОНЦА
И У КОЈОЈ ЈЕ МЕРИ
ЗА ОВО ПИТАЊЕ
БИТАН СКЛАД
ИЗМЕЂУ ТЕРЕТА И ОСЛОНЦА?

ПОСТОЈЕ РАЗЛИЧИТА МИШЉЕЊА
О ТОМЕ ИМА ЛИ СРЕЋА ТЕЖИНУ
ПО ЈЕДНИМА  ПРАВА ЈЕ СРЕЋА
АКО ЈЕ ВРЕДНА
А СВАКА ВРЕДНОСТ ИМА ТЕЖИНУ!

ДРУГИ, ПАК МИСЛЕ
ДА САМОМ ПОЈМУ СРЕЋЕ
ПРОТИВРЕЧИ ПОЈАМ ТЕЖИНЕ
И ДА СРЕЋА МОРА БИТИ
ПОПУТ СВЕТЛОСТИ, ВАЗДУХА
ЕТЕРИЧНА И НЕМАТЕРИЈАЛНА

ЗБУЊЕН,
КАО БУРИДАНОВ МАГАРАЦ
ИЗМЕЂУ ДВА СТОГА СЕНА,
НАШАВШИ ДА МИ ОБА СТАНОВИШТА
ИЗГЛЕДАЈУ ПРИХВАТЉИВО
ПА НЕ МОГУ ДА СЕ ОПРЕДЕЛИМ
ЗА ЈЕДНО ОД ЊИХ
ЗАКЉУЧИМ КАКО НЕ ТРЕБА
КОРИСТИТИ НЕШТО ТАКО ПРЕЦИЗНО
КАО РАЗМИШЉАЊЕ ЗА НЕШТО
ТАКО ПРОМЕНЉИВО  И НЕСТАБИЛНО
КАО ЕМОЦИЈЕ
ОСЕТИВШИ ТАКО СРЕЋУ
ШТО САМ ЈОШ ЈЕДНОМ,
ПО КО ЗНА КОЈИ ПУТ,
НАШАО ИЗЛАЗ

И да ми ви ништа не кажете видим и сам да нисам ништа објаснио. На крају крајева што бих уопште нешто објашњаво? Нисам ја филозоф, ја сам писац. Мој задатак и није да нешто објасним већ да покажем како се збива. У сваком случају следећа песма је напор у том правцу

НЕВИДИЦА

ХТЕО БИ ДА ПЛАЧЕМ
ДОНЕКЛЕ МИ СМЕШНО
ПОМАЛО СЕ ЧАК
 И СТИДИМ
ИМАМ ОЧИ
ГЛЕДАМ
НЕ УМЕМ
ДА ВИДИМ

ПРЕД ОЧИМА СЕНА
У ПОГЛЕДУ
НОСИМ
И ОНО ШТО ХОЋУ
ЗАЈЕДНО СА НЕЋУ
СПОЈИЛИ СЕ
ВОЛИМ
И НЕ ВОЛИМ
ТУ ЈЕ ОНО
ШТО БИ ДА ЈЕ
И ОД СВЕГА
ТОГА
НЕ ВИДИ СЕ
ОНО СТВАРНО
ШТА ЈЕ

САМО ОНО ВИДИМ
САМО ОНО ЧУЈЕМ
ШТО БИ ХТЕО
И О ЧЕМУ СНУЈЕМ
ОКРЕЋЕ СЕ ТОЧАК
ДОК ЛАГАНО МЕЉЕ
СТРАХОВЕ И ЖЕЉЕ
ПОНЕКАД СЕ САМО СЕТИМ
НАЈВИШЕ МИ СМЕТА
ЗАБОРАВИМ ЧЕСТО
И ПУНО МЕ КОЧИ
ДА СЕ БОЉЕ ВИДИ
ПОТРЕБНО ЈЕ
ЗАКЛОПИТИ ОЧИ

Можда је материјални свет, тачније елементи и једињења,  само различита комбинација неких недељивих честица. Оно што су те честице за материјални свет, за наш унутрашњи свет су речи. А и срећа је само реч и ништа више.

МАЛА ЈЕЗИЧКА НЕДОУМИЦА

ПА ШТА АКО НИСАМ ЛЕКТОР
МОГУ ЈА  И САМО НА ОСНОВУ ЗДРАВОГ РАЗУМА
ДА ФОРМИРАМ  СТАВ
СРЕЋА ЈЕ СРЕЋА,
А НЕСРЕЋА ЈЕ НЕПРАВИЛНО
МОЖЕ ЕВЕНТУАЛНО НЕ СРЕЋА
НЕКЕ НЕГАЦИЈЕ
ЈЕДНОСТАНО НЕ СМЕЈУ ДА ПОСТОЈЕ
ЈЕР ГДЕ ЈЕ ТУ ЛОГИКА
ЛЕПИТИ НЕ УЗ СРЕЋУ?
НЕ БИ ЈА ТО ЗНАО
ДА МЕ НИЈЕ НЕКО
НЕ МОГУ ДА СЕ ТАЧНО СЕТИМ КО,
МОЖДА КОНФУЧИЈЕ ИЛИ
 ЗЕН  БУДИСТА
НАЈВЕРОВАТНИЈЕ НЕКИ ПОБЕСНЕЛИ МОНАХ,
УДАРИO ШТАПОМ ВИЧУЋИ
БУДАЛО!
КАКВЕ СРЕЋА ИМА ВЕЗЕ  СА ДОГАЂАЈИМА?
СРЕЋА  ЈЕ, ПРЕ СВЕГА, СТВАР ОДЛУКЕ!

Рекао сам већ да је реч у основи свега. А шта је са оним што осећамо, а не умемо да искажемо?

ЋУТЊА

ЋУТИМ
ЈЕР ИМАМ
САМО РЕЧИ
А ОНЕ НИСУ ДОВОЉНЕ!

ЋУТИМ
ЈЕР КОЈА ЈЕ СВРХА
ГОВОРИТИ
АКО СУ СВАКА ИЗГОВОРЕНА РЕЧ
ФОРМУЛИСАНА МИСАО
ПОГЛЕД 
ТОЛИКО ПОСЕБНИ
КАО ОТИСАК ПРСТА
КАО ДНК
КАО ЗЕНИЦА ОКА

ЋУТИМ
НЕ КАО МУДРАЦ
НИ ЗАТО ШТО
НЕМАМ РЕЧИ

ЋУТИМ
ЈЕР КОЈА ЈЕ СВРХА
ГОВОРИТИ
АКО ЗНАЧЕЊЕ
ПОДЈЕДНАКО ЗАВИСИ
ОД ОНОГА
КО ДАЈЕ И
ОНОГА КОЈИ ПРИМА

ЋУТИМ
ШТА БИХ РЕКАО
КАДА СУ ЈЕДИНЕ
РАЗЛИКЕ КОЈЕ
ПОСТОЈЕ САМО
ДРУГАЧИЈА
ПАКОВАЊА РЕЧИ

ЋУТИМ
ЈЕР НЕ ЗНАМ
ДА ЛИ УОПШТЕ
РЕЋИ ВРЕДИ
НИЈЕ ТО НИШТА
САМО РЕЧИ РАСПОРЕДИ!

Усудио  бих се рећи да постоји нешто величанствено, невероватно, што нам је даровано, преко предака, или од Бога – ко ће знати од кога, нешто што је постојало још пре него што смо се родили и што ће остати кад нас више не буде.

АКО...

АКО НИСАМ  НИКАД ПОСТОЈАО
АКО  УМРЕХ ПРЕ НЕГО ШТО БИ ЗАЧЕТ
АКО МОЈЕ ОКО НИКАД ПОГЛЕДАЛО НИЈЕ
АКО  УВО САМО  ТИШИНУ ЗНА
АКО НИСАМ  ИМАО НИ ЈЕДНЕ СВОЈЕ МИСЛИ
АКО СУ МИ ОСЕЋАЊА ПОТПУНО НЕПОЗНАТА
ЧЕГА  СЕ ОНДА СЕЋАМ?
АКО ЈЕ МИШЉЕЊЕ
ПОТРЕБАН И ДОВОЉАН УСЛОВ
ПОСТОЈАЊА
КАКО  ПРЕВАЗИЋИ НЕДОУМИЦУ
ПРЕПОЗНАВАЊА СЕБЕ
И ОДГОВОРИТИ НА ПИТАЊЕ
ШТА САМ ЈА
ИЗГУБЉЕН
ИЛИ
ИДЕНТИТЕТ  У НАСТАЈАЊУ?

АКО ЈЕ ПРЕДАМНОМ
БЕСКОНАЧНО МНОГО СЛОВА,
НЕШТО МАЊЕ ОКРЊЕНИХ
А ЈОШ МАЊЕ ПОТПУНИХ РЕЧИ
ОД КОЈИХ СЕ ВРЛО МАЛО ДРЖЕ ЗАЈЕДНО
И ТЕК ПО НЕКА ЦЕЛА РЕЧЕНИЦА
ДА ЛИ ТО ЗНАК НЕСТАЈАЊА
ИЛИ ПОСТАЈАЊА?

АКО ЈЕ СВЕ ТАКО
ШТА МИ ЈЕ ОНДА ЧИНИТИ
ТРЕБА ЛИ ДА СЕ БРАНИМ
ИЛИ
ДА СЕ ПРЕПУСТИМ?

Шта је истина. Колико год се дивили постигнућима људског духа, људске истине су то само једна у односу на другу. У односу на неку замишљену апсолутну истину оне су само заблуда и наш живот је мање више сналажење међу заблудама – само то и није толико важно, јер као што рекох срећа и онако није само пука слика стварности.

СВЕТА ЗАБЛУДА

ГЛАВНИ ЈУНАК
ЈЕ  OСЕЋАО
КАКО СЕ
ИСТОВРЕМЕНО
КРУНЕ И НЕСТАЈУ
ЊЕГОВА УВЕРЕЊА
УЗ  ТАЛОЖЕЊЕ
НАПЛАВИНА
ОД КОЈИХ ВИШЕ
НИЈЕ БИЛО МОГУЋЕ
НАПРАВИТИ НЕШТО
ТРАЈНО
ПОСТОЈАНО
НЕУНИШТИВО

ПОСТАЈАО ЈЕ
СВЕ ВИШЕ СВЕСТАН
РЕАЛНОСТИ ЖИВОТА
У ЗАБЛУДАМА
КАО ВИДА ПОСТОЈАЊА
КАО И ПОТРЕБУ
ИЗБОРА ОНЕ
НАЈПОГОДНИЈЕ ЗА
КОЛИКО ЈЕ МОГУЋЕ
СНОШЉИВИЈЕ
ПРЕЖИВЉАВАЊЕ
СХВАТАЈУЋИ
ДА ЈЕ СЛОБОДА
ИЗБОРА МЕЂУ ЊИМА
УЗ ВЕРУ
У ОДАБРАНО
ЈЕДИНО
ТРАЈНО ШТО
СТВАРНО ПОСЕДУЈЕ

Хтео  то или не морам покушати са следе две песме да објасним ову претходну – ево зашто мислим да су наше истине тако релативне:

SEARCH...
NO MATCHES FOUND
СИГУРАН САМ
МОГАО БИ ДА
СЕ ЗАКУНЕМ
ОПКЛАДИМ
 НИСАМ ЛУД
ДА СМО СЕ
СЛОНОВСКОГ
ПАМЋЕЊА
ОНАКО
НАТОВАРЕНИ
СРЕЛИ
ЗАСТАЛИ
ТРГОВАЛИ
РЕЧИМА
И ДА СМО СЕ
ДОГОВОРИЛИ
ДА СЕ КАСНИЈЕ
ПОНОВО НАЂЕМО
ПРЕПОЗНАМО
ТАКО ШТО
ЋЕМО
СРАВНИТИ
И УПАРИТИ
СЕЋАЊА

НИСМО СЕ
ДОДУШЕ
 СЕТИЛИ
ДА УПОРЕДИМО
ЧАСОВНИКЕ
 МАПЕ
АЛИ ИПАК
ОВО ЈЕ
ВРЕМЕ
ВИСОКИХ
 ТЕХНОЛОГИЈА
КОЈЕ
МЕМОРИЈСКИМ
КАПАЦИТЕТОМ
И БРЗИНОМ
ОБРАДЕ
ДАЛЕКО
ПРЕМАШУЈУ
КОЛИЧИНУ
  ПОДАТАКА
ПИТАМ СЕ
У ЧЕМУ
ЈЕ ПРОБЛЕМ
КАКО ЈЕ МОГУЋЕ,
КАД СМО СВИ
УМРЕЖЕНИ
ДА ЈЕ УПРКОС
ИЗВЕСНИХ
ПОДУДАТНОСТИ
НЕМОГУЋЕ
ПРОНАЋИ ДРУГУ
ПОЛОВИНУ ОДНОСНО
ДВА ИДЕНТИЧНА
СЕЋАЊА?
ПРОСТО РЕЧЕНО
НИГДЕ ТЕ НЕМА
НИЈЕ МИ ЈАСНО
КАКО ТО
ДА ТИ МЕНЕ
НИСИ НАШАО
АКО ЈА
НЕ МОГУ ТЕБЕ?

ДА ЛИ СИ
И ТИ МОЖДА
ЗБОГ ТОГА
ПОЧЕО
ПОМАЛО
ДА СУМЊАШ
У СЕБЕ
СПОСОБНОСТ
ПАМЋЕЊА
ЗДРАВ РАЗУМ
ЧАК И СВОЈЕ
ПОСТОЈАЊЕ?

ЈЕР АКО СЕ
НИЈЕ МОГУЋЕ
ОСЛОНИТИ
НА ТАКО
НЕОБОРИВЕ
 ЧИЊЕНИЦЕ
ШТА ОНДА
УОПШТЕ МОЖЕМО
ЗНАТИ?

СЕЋАЊЕ
У ПОЧЕТКУ МЕ
ПОПУТ КИШЕ
ПРЕПЛАВИО
ОТКУЦАЈА СМЕХ
И НИШТА ВИШЕ
ПОСТОЈАЛО НИЈЕ
МИСАО, СЕЋАЊЕ
РАДОСТ И ГРЕХ

САМО САМ
ТРЧАО
СРЕЋАН КО ДА
САМ НЕКА ЛУДА
ДОК МИ
ПОД НОГАМА
 ШУШТАЛЕ
РАЗБАЦАНЕ
БЕЗ РЕДА
РЕЧИ СВУДА

ПОМИСЛИМ ОНДА
АКО СЕ
ИКАДА ВРАТИМ
НЕСТВАРНОМ СВЕТУ
КАКО ЋУ ЗНАТИ
ДА ЛИ САМ СТВАРНО
 БИО У ВИЛАЈЕТУ

САГНЕМ СЕ
И ГЛЕ ЧУДА
РАШИРИМ ШАКУ
И СВЕ ТО
 МНОШТВО  РЕЧИ
 МИ СТАНУ
НА САМО
ЈЕДНОМ ДЛАНУ

ОНДА СЕ УПЛАШИМ
НИСАМ ЗНАО
КУДА БИХ ДАЉЕ
БЕЗ ЊИХ СЕ
НИЈЕ ЧУЛО ШУШТАЊЕ
ЗВУКА КОРАКА ВИШЕ
БАЦИМ ИХ ДОЛЕ
И ДОК ПАДАХУ
ПОПУТ  КИШЕ
ПОБЕГНЕМ

НА КРАЈУ МИ
ОД СВЕГА ОСТАНУ
СЛЕПЉЕНЕ
 НА ДЛАНУ
САМО ТРИ РЕЧИ
ЧУЂЕЊЕ
ВАСКРС И БУЂЕЊЕ

Имам ли ја неки закључак на ову тему. Он је какав год био исказан у следећој песми. Тако сам ја то себи самом разјаснио. Почео сам овај пост једном речју -срећа, а завршио бих са две речи - унутрашњи мир.

ПЕТ ВЕЛИКИХ ТАЈНИ

ПРВА ЈЕ
ВЕЛИКА ТАЈНА
 ЉУБАВ
ИЛИ МРЖЊА
ТУГА
ИЛИ СРЕЋА
НЕ ПОСТОЈЕ
ПО СЕБИ
ОНЕ СУ
УВЕК У ТЕБИ

ДРУГА ЈЕ ВЕЛИКА
ТАЈНА
ТА ОСЕЋАЊА
НИСУ ТРАЈНА
ОНА СУ САМО СЕНА
ВЕЧНА ЈЕ ЈЕДИНО
ЊИХОВА МЕНА

ТРЕЋА ЈЕ
ВЕЛИКА ТАЈНА
АКО ЖЕЛИШ
ДА ВИДИШ СМИСАО
МОРАШ ИЗ
ПОГЛЕДА
 ИЗБАЦИТИ  МИСАО

ЧЕТВРТА ВЕЛИКА
ТАЈНА
СВЕ ШТО
ИСТИНСКИ
ТРЕБА ТЕБИ
ВЕЋ ТИ ЈЕ
ДАТО
ТРАЖИ
САМО ПАЖЉИВО
ПО СЕБИ

ПЕТА ЈЕ
ВЕЛИКА ТАЈНА
ОСЕТИЋЕШ
ДА СИ ЦЕО
КАД СЕ СЕТИШ
ДА ЈЕ
ВЕЧНОСТ
ТЕБЕ ДЕО