Осећате се несрећним. Незадовољни сте због несклада између онога што би сте желели да будете и онога што стварно јесте. Чини вам се да сте мање вредни. Као да се цео свет заверио против вас. Нисте верник, немате пријатеља или неког блиског да вам помогне, немате ни психолошку помоћ – не налазите ни у чему тако потребну тачку ослонца. Изгледа вам да сте најусамљеније и најадније биће на свету.
Једино што имате то сте ви сами. Тачније ваш ум. Може ли се мишљу против несреће?
Парадоксално, али изгледа да је то могуће онда када ум схвати своју ограниченост. Осећања и мисли се међусобно преплићу, до те мере да их је готово немогуће разликовати. Негативна емоција зна у нама да произведе став који ми претварамо у условни рефлекс па у свим будућим сличним ситуацијама, изазива опет исто тако негативне емоције и тако човек упада у врзино коло из кога није лако изаћи. Такви ставови су попут аксиома у геометрији, изгледају врло логично, на њима градимо све будуће теореме, они условљавају наше понашање и пре свега наше емоције. Ево примера једног таквог проблематичног става: ''ја морам да волим и да будем вољен – ако се то не деси ја сам несрећан''. Чини ми се да би се са овим ставом сложила већина људи па опет да ли је он истинит? Рекао бих да није. Негативна емоција, тачније осећај празнине, туге, неиспуњености због неостварене љубави - изгради у нама овакво мишљење. Узмимо на пример монахе. Логички појам среће је шири од појма бити вољен који може да произведе осећај среће, али не бити вољен не значи бити несрећан. Није то једино због чега се човек може осећати срећним, као што ни бити вољен не обезбеђује да се из неког другог разлога човек не осети несрећним.
Шта у ствари покушавам да кажем? Замислимо ситуацију где би човек био објективно несрећан а субјективно срећан. Ово крије једну велику замку! Шта значи објективно несрећан? Људима се догађају трагедије, умиру им или гину блиске особе, разбољевају се од свакојаких болести, губе посао, доживљавају природне катастрофе, огромне материјалне губитке. Природно је ваљда да се човек у таквим околностима осећа несрећним! Чудно, али мени се чини да су ово здраве несреће, оне се могу објаснити и са њима смо на један други начин несрећни. Могуће је тада рећи – десило се нешто страшно али живот је такав, нисам ја крив због тога. Оставимо ли питање вере по страни – зар нећемо сви умрети? Да ли ће нас после тога бити у неком облику тешко је одговорити. Оно што у ствари желим да кажем да ове објективне несреће нису тема овог обраћања. Колико је људи несрећно а да им се ништа од ових трагичних, објективних ствари није догодило? То су оне несреће којима желим да се бавим. Вратимо се сада оној замишљеној ситуацији у коме би неко по мерилу већине људи био несрећан, а да се при томе он уопште тако не осећа. Смемо ли да кажемо да такви људи не постоје на овом свету? Може ли се за неког таквог рећи да је несрећан – мени си чини да не може! По овоме испада да је осећање несреће или среће нешто крајње лично.
Свет је такав какав је, а начини на који га ми доживљавамо су веома посебни, могло би се готово рећи да их има онолико колико и људи! Нека сам у заблуди, нека сам тако ограничен да не схватам шта се око мене стварно догађа – какве то везе има ако се ја добро осећам! Са друге стране нек сам најпаметнији човек на свету, нек ме ништа не може преварити – каква корист од тога ако се осећам несрећним. Не знам ви али ја бих за себе увек пре пожелео ону прву варијанту!
Хтео бих да скренем пажњу на још нешто. Није ли живот који нам је дарован изузетно велики, драгоцен дар? Зар ова чињеница није таква без обзира да ли ми разумемо или не разумемо свет око нас и шта нам се догађа? Способност поимања и оно што јесте веома су важни али нису пресудни за оно како се осећамо. Ту речи нису довољне, ту мисли нису важне, то се не да описати, то се мора осетити. Нама је дато да се радујемо животу, свеједно да ли се родимо у колиби или царској палати. То је оно усхићење које осетимо кад видимо природу - оно што осећа Јапанац кад види трешњин цвет. У таквим тренутцима схватимо да нисмо усамљена јединка у бесконачном свету него да смо и сами део тог света - и ово осећање је много шире од било ког појединачног осећања среће или несреће. Шта год да нам недостаје увек се може наћи много више разлога за срећу! Ко је имао прилику да буде пријатељ са Циганима зна колико се код њих може наћи весеља и песме упркос тешким материјалним условима у којима већ вековима живе. Научимо да се радујемо, да препознајемо да су осећања променљива а променљивост вечна!
Нема коментара:
Постави коментар