ДИНГОВО ЛЕГЛО

ПРИЛОГ ЗА ЧАСОПИС ''ИЗЛОГ КУЛТУРЕ''
 
ДИНГОВО ЛЕГЛО Б. ВОНГАРА ''ЈАСЕН'' 2010

Гласоноша из света духова

Предмет овог осврта је аутобиографски роман Би Вонгара Дингово легло. Вонгар чије је право име Сретен Божић родио се 1932 године у Горњој Трешњевици код Аранђеловца. Већина аутобиографија обично ставља у први план аутора а контекст који се описује је углавном у функцији објашњавања његових поступака и мотива. Божић поступа обрнуто он је тај који служи као водич кроз контекст и своју улогу углавном маргинализује стављајући у први план истину о којој жели да сведочи чак и кад говори о себи.  При том се Божић не држи хронологије догађаја. Попут доброг романа он почиње аутобиографију драматичним догађајем - описом како је залутао у пустињи Танами а потом наставља  спасењем од стране старог Абориџина Џубуруа. Преко овог лика он нас уводи у свет Абориџина који су Сретена Божића назвали Барнабир Вонгар. То име се може превести као ''Гласоноша из света духова''.  Живот Сретена Божића, његово дело и учинак које је то дело произвело као да нису од овог света, као да су послати однекуд , одозго из света духова. Говорећи о Вонгару Александар Петровић, приређивач његове аутобиографије Дингово легло је направио величанствено поређење: ''Таква усрдна оданост истини и жеља да се каже спасоносна реч подобна је неукости галилејских рибара, који су када су видели истину, почели течно да говоре на језицима које нису учили''.

Тек у седмој глави у којој описује своју посету Србији Божић се враћа у детињство износећи  аутобиографске детаље које се односе на детињство и рану младост, књижевне почетке у Србији,  све до бекства у Италију, одакле је отишао у Француску где је једно време боравио у прихватилишту Црвеног крста. У Паризу почиње да се дружи са Жан Пол Сартром, Симон де Бовоар и друштвом окупљеним око Музеја човека (Musee de l’Homme). Ту се упознаје са антрополошким темама. Суочен са беспарицом одлучује да оде у Аустралију где му је извесно време радио  отац као копач злата.   Приметимо нешто врло особено код Божића, нешто нажалост тако ретко међу људима, а што је било видљиво већ у младости – основни покретач који га води није тежња ка лепом и удобном животу, ка конформизму, већ борба за истину, за  вредности, у којима је улог био сам живот. Ова особина постаће још израженија у  другој домовини Аустралији. Божић је тежећи да живи слободно, побегао од комунизма, суочивши се са исто таквим ако не и већим неслободама изабрао је једино што му је преостало - да се бори. Та  борба није била организовање револуционарних активности, није подразумевала  насиље – читав Божићев живот је Сизифовски напор да болну, трагичну истину учини јавном. Могло би се рећи да је Вонгарева реч колико год да је говорила црну, непријатну, трагику имала, попут благе речи Христове, за циљ да освешћује људе, да им укаже на саму суштину, да буди доброту у њима. Изнети аутобиографски детаљи су веома важни за разумевање Божићевог дела. Он је неко ко је  везан за земљу и природу, њему је блиска усмена традиција, српска историјска судбине има пуно сличности са абориџанском и на крају антрополoшки поглед, стечен у Француској, му је омугућио дубље и шире поимање једног стравичног судара у коме глобализам настоји да угуши сваку посебност, да све упакује у прописане стандарде при чему се човек све више отуђује и од природе и других људи па и од самога себе. Као такав Божић је био предодређен за улогу коју је имао.

Поменуо бих да је веома битна димензија  аутобиографије Дингово легло и целокупног Божићевог дела историчност, документарност – оно је између осталог и сведочанство из прве руке о геноциду над Абориџанима, где је аутор или непосредни сведок или хроничар сведочења домородаца. Најзначајнији делови тог сведочанства су бескурпулозно отимање и присвајање домородачке земље, уништавање природе и животне средине у којој су хиљадама година пре тога складно живели и која им је била неопходна за опстанак, онда присилно одузимање деце као и нуклеарна трагедија услед експлоатације уранијума и вршења нуклеарних проба.      

Дингово легло има своју пуноћу и слојевитост. Један од тих слојева је документарни у њему Божић сведочи о трагичној судбини Абориџина. Но Божић је много више од пуког хроничара који само бележи историјске догађаје. Други дубљи слој  је абориџански поглед на свет. Трећи слој је однос такозваног цивилизованог друштва окрутног према Абориџинима и које лицемерно и охоло под плаштом просветитељства уништава једно прастаро аутохтоно друштво. Док Абориџини живе у складу са природом – бели освајачи настоје да је покоре упустивши се тако попут Фауста у пакт са ђаволом у коме се човек заведен лажним вредностима све више удаљава од себе самога и своје суштине. Божићев лични живот је оно ткиво које повезује ове нивое.

Страдања Абориџина

Године 1969 Абориџин Милирпум са групом сународника из области Гоув покреће поступак против владе Аустралије око права на земљу. Један од аргумената који је користила тужена страна је да тужиоци немају тапију на земљу коју користе хиљадама година! Случај је неповољно решен по тужиоце а Божић нам цитира карактеристичне делове образложења пресуде: ''У овом случају се тврди да је право на земљу стечено рођењем, а Закон не познаје ништа слично. Земља на полуоству Гоув припада Круни и само због наше великодушности урођеници су могли да користе ту земљу, све док нам није затребала за друге циљеве. Чак и да су урођеници заиста живели на тој земљи на Гоуву од незапамћених времена, они су користили само површину земље – никада нису били у стању да открију њено минерално богатство''. Ова расправа је вођена у суду у Дарвину и није имала никакву медијску пажњу. Ипак  судски процес који је трајао три године показао је снагу Абориџина. Почетком осамдесетих година у случају Еди Мабо донета је пресуда у корист Абориџина.

Божићев описује како је настала драма   Гулвири и Бого. После  нехотичног сусрета са готово ослепелом Абориџанком којој су белци отели децу и која је непрестано запомагала понављајући само те две речи, имена своје деце, које је писац ставио у наслов. У периоду од двадесетих до седамдесетих година трајала је пракса одузимања деце ради ''спасавања од злих чини логорске ватре''. Ова пракса је лишавала староседелачке заједнице нових нараштаја и уништавала њихову културу. На овом месту Божић повлачи паралелу са турским ''Данком у крви'' који је Андрић описао у свом роману На Дрини ћуприја. Године 1994 на захтев Абориџина основана је Краљевска комисија за утврђивање чињеница о украденој деци. На челу ове комисије био је сер Роналд Вилсон. Године 1997 поднет је извештај на петсто страна који је садржао описе мучења, кажњавања и отмица. Свака трећа девојка је била силована. Слично су прошли и дечаци. После овог извештаја сер Роналд је изгубио посао. Аустралијска влада је одбила да се извини са образложењем да су деца украдених поколења  била на добитку. Ево цитата којим Божић коментарише ово образложење: ''Верујем да је то исто тако бесмислено као и изјава да је са Јеврејима лепо поступано јер су имали бесплатан превоз до Аушвица''.

Абориџини су једини народ на свету који је преживео двоструку нуклеарну трагедију. На њиховој земљи вађен је уранијум и вршене су нуклеарне пробе. И једна и друга трагедија су се догађале у време када је свет био у миру. Ни једна хуманитарна организација ни из Аустралије ни из иностранства није им притекла у помоћ – Уједињене нације, њихове агенције остале су слепе и неме пред постојањем логора чији су се становници мучени глађу и болестима немајући никаквог заклона  укопавали у рупе у песку. За овај геноцид није основан ни један трибунал. Ове муке нису дотакле професионалне борце за људска права. Законом о нуклерној енергији била је превиђена драконска казна од 20 година робије којом се сваки покушај ометања експлоатације уранијума кажњавао. Упркос претњи Божић је покушавао да изда књигу Тотем и руда у којој је описао и документовао фотографијама ову трагедију.

Ова збивања су тема такозваног Нуклеарног циклуса који чине романи Валг(1983), Каран(1985), Габо Ђара(1988), Раки(1994), Хајка(2008). Посебно је интересантна судбина романа Раки, рукопис му је најпре одузет и уништен да би га поново написао и објавио 1994.године. Због оваквог писања доживљавао је прогоне и непријатности од стране аустралијских власти. Присилно је пресељен из северне Аустралије у Мелбурн уз забрану повратка на север. Ово је уједно било и насилно одвајање од његове абориџанске породице. Божић је био у браку са Ђумалом, абориџанком, која му је родила двоје деце. Породица му је умрла од последица радијације па је тако доживео и личну трагедију.

Судар две цивилизације

Нису Абориџини у Божићевом делу приказани само као жртве. Он гаји дубоко поштовање према њиховој култури, истичући да она има сврсисходну и дуготрајну традицију која им је омогућила да се на најбољи могући начин старају о земљи и природи. За њихову културу рат је био непознат појам, они нису имали реч за тако нешто. У староседелачкој усменој мудрости са поколења на поколење преношена је брига за рођаке, старе и болесне. Пре доласка белих људи у Аустралији је било 550 племена, која су се служила са око 600 језика. Користили су дрвене и камене алатке, ватру су палили трењем дрвених штапова. Била су то друштва која су веровала да је земља продужетак човековог тела и да се мора живети у складу са природом. Кевин Џилберт, абориџански песник је рекао: ''Ми катедрале градимо од речи, не од камења''. Њихова веровања су полазила од истините чињенице да земља може да исхрани само одређен број људских бића и настојали су да је не пренаселе. Имали су веома богату поезију, сликарство и плес. Тако се ова цивилизација колико год била технолошки инфериорна показала у моралном погледу далеко супериорнијом. Божићево дело на свом најдубљем нивоу поставља питање колико је савремени човек у својој духовној отуђености,  способан да примети да је постао роб  увучен у глобалне матрице технолошки развијеног манипултивног потрошачког друштва, заснованог на логици профита којој се све остале вредности подређују (укључујући и ону о еколошком опстанку планете), уопште свестан предности другачијег, природнијег, хуманијег друштва какво је абориџинско?   Да ли примећујемо могућности и доброботи коју би имали кад би свет посматрали као Абориџани?  Свет је постао глобално село а људи у том селу упркос силној информатичкој комуникацији никад нису били усамљенији, равнодушнији једни за друге и свој опстанак.

Сретен Божић није прилагодљив човек. Он не гледа своја посла. Прогонили су га, одузимали му рукописе, забрањивале га и југословенске и аустралијски власти и упркос свему били приморани да му дају највећа књижевна признања.  Да је другачији  са оваквим раскошним талентом уз услов да мекше пише, да не чачка по непријатним истинама могао је и до веће славе и богатства – само онда не би био то што јесте. И Србима и Абориџинима су отимана деца. Уранијум који је убијао Абориџине уосиромашеном облику убијао је и по Србији. Страдање и једних и других називано је колатерална штета. Србија је чувала идентитет захваљајући труду Вука Караџића – Божић је настојао да то буде за Абориџине. Не верујем да је ико могао да од њега боље разуме значај тих напора за опстанак Абориџина.  Остајући све време Србин, по начину размишљања, по инату, по упорности по неприлагодљивости  створио је дела универзалне вредности која припадају како обема културама тако и човечанству.

Центар за културу општине Аранђеловац објавио је 2005 године једину збирку песама Сретена Божића Билма. Књига је била изложена на Сајму књига те године, а била је један од разлога да се 2006 године Сретене Божићу додели угледна награда Стив Тешић.Говорећи о Вонгару, у свом поговору песничке збирке Билма, Мома Димић примећује: ''Ипак, до сада, до преобраћеног Сретена Божића у Б. Вонгара, није забележено да је ико из овако велике Србије пристао да се укњижи не као писац у расејању(тога имамо сасвим довољно) већ као мањински књижевник проверено крајње неописмењеног народа који уз то на далеком рубу света тавори своје ни мало срећне и веселе дане, још увек у стадијуму каменог доба, управо то је пошло за руком овом нашем Шумадинцу, који ће остајући све време писац самоук, објавити петнаестак у свету читаних и изузетно цењених књига, уз то написаних на енглеском језику а помало и абориџинском''.

Павле Мартиновић