БУДИМО ЉУДИ

Уметност која за предмет има веру у Бога спада у највише домете људског стваралаштва. Сликати иконе и фреске подразумева поштовање одређених правила. Моје схватање бого(м)надахнуте поезије чини се да је најближе оваквом приступу – прецизније то је начин налик оном како су јеванђелисти писали своја деле. Вера је сама по себи једно велико сведочење. ''Благо онима који повероваше а не видеше!'' стоји у светим књигама – ово се, на жалост, не односи на мене. То да ли ће неко веровати или не, треба да буде ствар његове сопствене воље. Како бих ја могао да убедим било кога да треба да верује? Било би то смешно и неразумно са моје стране – јер ако неко верује да Бог постоји, онда мора веровати у то да Бог проналази начина да се покаже човеку и да то чини на далеко убедљивији начин него ма који човек, ма како даровит био. Моје амбиције у том погледу се заснивају само на томе да посведочим о нечем што сам сам осетио. Ни више ни мање.  Што изворније, што верније оном стварном доживљају. Зато сам решио да песме упарим са самом доживљајима на које се односе.   

                ''Шта је Исус писао по прашини'' – књигу са овим занимљивим и провокативним насловом купио сам у црквеној продавници. У њој је беседа владике Николаја Велимировића у којој он описује ситуацију у којој нашао Исус када су пред њега довели прељубницу да јој суди. По Јеврејским законима требало је да буде кажњена каменовањем. У случају да јој пресуди по закону порекао би своје учење. Опет ако је не осуди онда даје тужиоцима могућност да њега осуде. Маса је занемела сви су ишчекивали шта ће Исус да уради. Он је ћутке клекнуо и почео да пише нешто по прашини. Кад су тужиоци погледали видели су да он по прашини записује њихова дела, за која су мислили да су тајна а која су такође престављала смртне грехове. Писање по прашини представља симболику људских дела, шта год човек да уради у свом животу и добро и лоше – то је попут слова написаних по прашини, нестаје са првим следећим ветром. А онда је Исус устао и рекао: ''Ко је без греха, нек баци камен''. На крају кад су остали само он и прељубница изговорио је: ''Иди и немој више грешити''. Шта бих уопште ја могао да кажем после овога. Тако сам написао песму.

ШТА ЈЕ ИСУС ПИСАО ПО ПРАШИНИ

(по мотиву проповеди Светог Николаја Жичког)
 

ЈЕДНОМ ЈЕ ГРУПА

ФАРИСЕЈА

ПРЉАВИХ ДУША

ДОВЕЛА ПРЕД

ГОСПОДА БЛУДНИЦУ

ДА ГА ЊОМЕ КУША

И ОНДА ТА

ГРУПА ЛУДИХ ЉУДИ

ГОСПОДУ РЕЧЕ ЕВО ЈЕ

ПА ТИ ЈОЈ СУДИ

НАМЕРА БЕШЕ

ЛУКАВА ЦЕЛА

ДА ГОСПОД ИЛИ

ПОРЕКНЕ СВОЈA ДЕЛА

ИЛИ ДА ИМ ПО ЊИХОВОЈ ЋУДИ

ПРУЖИ ПРИЛИКУ

ДА МУ СЕ СУДИ

И ДОК ТАКО

ЧЕКАШЕ ДА ВИДЕ

ШТА ЋЕ ГОСПОД

ДА ЧИНИ

ОН ЋУТКЕ КЛЕЧЕ

ПА СТАДЕ ПИСАТИ

НЕШТО ПО ПРАШИНИ

КАД ОНО

ПЕШЧАНА ПРАШИНА

СИВО-БЕЛА

 А ПО ЊОЈ БЕХУ

ИСПИСАНА ЊИХОВА

ЗЛА ДЕЛА

ЗАНЕМЕ ТАДА

МАСА ЦЕЛА

А ГОСПОД

ПОГЛЕДА ТУЖНО

ПА ОНДА УСТА

И ТИХО РЕЧЕ

ЧУЈТЕ МЕ О ЉУДИ

КО ЈЕ БЕЗ

ГРЕХА ЕНО МУ КАМЕН

ПА НЕК ЈОЈ СУДИ

И ЈОШ ИМ

ГОСПОД РЕЧЕ

ВОЛИТЕ СЕ ЉУДИ

ЈЕР  ЉУБАВ ЈЕ МЕРА

А НЕ ЋУДИ

КОЈА ЈЕ НАЈБОЉА

ДА ВАМ СЕ

 ПО ЊОЈ СУДИ

Неки пут  песму напише икона. Ево једне такве:

ТРОЈЕРУЧИЦА

ПОГЛЕДОМ ДУХА СВЕТОГА

ВИЂЕНА

УЗДАХОМ

МОЉЕНА

СРЦЕМ

ВОЉЕНА

БОЖИЈИМ ЧУДОМ

ПРОЖЕТА

КА МАЈЦИ ПРУЖЕНА

ДЕТИЊА РУЧИЦА

СВЕТА ЈЕ

ТРОЈЕРУЧИЦА

Сваки мој покушај умовања о питањима вере завршао се ћорсокаком, сумњама, колебањем. Вера није нека научна теорија  која се може доказивати. Она је пре једно сведочење у коме ви можете, а не морате, веровати сведоцима. Мене су увек за веру више везивали људи! На пример отац Сава из манастира Вазнесење (Овчарско-Кабларска клисура), отац Јован из манастира Тресије са Космаја и наравно наш патријах Павле, коме сам посветио следећу песму. Мир који се осећао у сусрету са њима говорио је убедљивије од свих часова веронауке!

БУДИМО ЉУДИ

(СЕЋАЊЕ НА ПАТРИЈАХА ПАВЛА)

МОЛИМО СЕ БОГУ

СЛАБА НАМ

 ПЛЕЋА И

 ТЕЖАК ТЕРЕТ

А ТРЕБА ДОВЕК

ОСТАТИ ЧОВЕК

ЧЕСТО НАС

ОБУЗМУ ЋУДИ

СМЕТНЕМО С' УМА

МОРАМО БИТИ

ПРЕ СВЕГА ЉУДИ

МОГУ ТИ

РОДИТЕЉИ

 РАНО ОТИЋИ

ИЛ' МОЖЕШ  НА СМРТ

БОЛЕСТАН БИТИ

ОД БОГА ПОМОЋ ТРАЖИ

ЈЕР ТРЕБА ДОВЕК

ОСТАТИ ЧОВЕК

КАД  САМО

 НЕПРИЈАТЕЉА

МЕСТО БРАТА ВИДИ

ТАД ЧОВЕК ЛУДИ

СЕТИМО СЕ

 МОРАМО

БИТИ ПРЕ СВЕГА

ЉУДИ

ОНАЈ ШТО ПРУЖА

ТАЈ МНОГО

ВИШЕ ПРИМА

СЕТИ СЕ ХРИСТА

КО СЕБЕ ЦЕЛОГ ДАЈЕ

ТАЈ ВЕЧНО ТРАЈЕ

ЈЕР ТРЕБА ДОВЕК

ОСТАТИ ЧОВЕК

&&&

И ЈОШ

НА КРАЈУ

МУДРИ СТАРАЦ ВЕЛИ

САМО ЉУБАВ РАСТЕ

КАДА СЕ ДЕЛИ

Имам утисак да се данас, посебно у западној цивилизацији пренаглашава човекова индивидуалност. Савремени човек је отуђен. Не желим да негирам посебност, али за  унутрашњим мир потребно је да знамо, да осетимо, да доживимо, да наш индивидуализам није насупрут свега што нас окружује – већ да смо део који има своје место у свету. У сваком случају о томе је моја следећа можда и преамбициозна песма.

ФАУСТ ИЗМЕЂУ

МЕФИСТА И ХРИСТА

МЕФИСТО

ФАУСТЕ

ПРОБАЈ БАР ЈЕДНОМ

ДА РАЗМИШЉАШ

СВОЈОМ ГЛАВОМ  МАЛО

ОДГОВОРИ СЕБИ САМОМ

У ИМЕ ЧЕГА СЕ

ОДРИЧЕШ ТОЛИКО

ТОГА ШТО ТИ ЈЕ СТАЛО?

БИРАЈ

ИЛИ

БУДИ КО ПРЕПЛАШЕН

ЧОПОР ОКО ТЕБЕ

ИЛИ

 ХРАБАР  СА ВЕРОМ У СЕБЕ!

ХАЈДЕ

РЕЦИ САМ

КАКО

ЋЕШ ТО СТИЋИ

ДО СЛОБОДЕ

АКО ТЕ СТАЛНО

ДРУГИ КА ЊОЈ

ВОДЕ?

ЗАР НЕ ВИДИШ

КАКО ОКО ТЕБЕ

СВЕ ТЕЧЕ И

СВЕ СЕ МЕЊА

ПА ШТА ЈЕ БОЉЕ

ЧЕКАТИ ИЛИ ПРОБАТИ

ТУ ГДЕ СИ

ДА БУДЕШ ОНО

ШТО СТВАРНО ЈЕСИ!

НЕ УЧИМ ТЕ  ЈА ТО

ДА РАДИШ ЗЛО

И ДА МРЗИШ

САМО ТЕ ПОДСЕЋАМ

НА ДВА НАЈВЕЋА ДАРА

ДА СЕ ИМА СВОЈА ВОЉА

И ДА СЕ СТВАРА

МЕСТО МИМИКРИЈЕ

У БЕЗОБЛИЧНУ МАСУ

ОКО ТЕБЕ

ПОСТАНИ БАР ЈЕДНОМ

СВЕСТАН СЕБЕ!

ФАУСТ

ВИДИМ ЈА И

САМ ДА НИСАМ

НОРМАЛАН

ЈЕР ДА ЈЕСАМ

КАКО БИ БИЛО

МОГУЋЕ

НЕ РАЗЛИКОВАТИ

СРЕЋУ ОД ТУГЕ

СВЕТЛО ОД ТАМЕ

ИСТИНУ ОД ЛАЖИ

ДОБРО ОД ЗЛА

А НИЈЕ БИЛО

ТАКО

СВЕ ДОК МИ ТИ

ВИДЕЋИ МОЈ

ГЛАВНИ ПРОБЛЕМ

ОГРАНИЧЕНОСТ

НИСИ ПОНУДИО

БЕЗГРАНИЧНОСТ

ЗАТО САДА

О МЕСФИСТО!

РЕЦИ ИСТИНУ

МОЖЕМО ЛИ ТИ

И ЈА БИТИ ИСТО

КАД ВЕЋ

НЕ МОГАХ

БЕСКОНАЧАН

 КО БОГ БИТИ

РЕЦИ МИ ПРАВО

МОГУ ЛИ БАР

БИТИ

БЕСМРТНИ ЂАВО

ИЛИ ЋУ ИПАК

ОСТАТИ ОБИЧНА

ДУША

ШТО НЕКОГ

ГОСПОДАРА СЛУША

ПА САМ МОЖДА

И КОД ТЕБЕ

УЛУДО ОСТАВИО

ДЕО СЕБЕ?

ХРИСТ

ПОМИСЛИ ФАУСТЕ

КАД БИ У МЕНЕ

РЕЧ БИЛА ИСТА

КАО У МЕФИСТА

ПА ДА САМ НА

НА ТАЈ НАЧИН

СЕБИЧАН

СА ТАКВОМ ВЕРОМ

У СЕБЕ

ГДЕ БИ ТУ БИЛО

 МЕСТА ЗА ТЕБЕ?

ГДЕ ТЕ ТО

ВЕЛИЧАЊЕ

СЕБЕ ВОДИ

САМОЋИ ИЛИ СЛОБОДИ?

ДА ЛИ СВИ ТИ УМА

ОДГОВОРИ  РАЗНИ

ЧИНЕ ДА ТИ

СЕ СРЦЕ ПУНИ

ИЛИ

МОЖДА ПРАЗНИ­?

ГЛАВНИ ТИ ПРОБЛЕМ

КАЖЕШ

ОГРАНИЧЕНОСТ И

КОНАЧНОСТ

АКО САМО

У ОГЛЕДАЛО ГЛЕДАШ

КАКО ДА ТИ

У ОКО СТАНЕ

БЕСКОНАЧНОСТ

  НИЈЕ ТО

ПРИЧА ИСТА

КО ОНА У МЕФЕСТА

ВЕРУЈ СЕБИ НИСИ САМ

БЕСКОНАЧНИМ ТЕ ЧИНЕ

ДРУГИ ЉУДИ И

ИЗВОР ЖИВОТА

У ТЕБИ

НЕ МОЖЕ НИКАД

САМОЋА ДА ВОДИ

КА СЛОБОДИ

РАЗМИСЛИ ШТА ЈЕ БОЉЕ

ОНО ШТО ТИ СЕ НУДИ  

СЛОБОДНЕ ВОЉЕ

ИЛИ ПОКОРАВАЊЕ

ТВОЈОЈ ЋУДИ

И наредна песма настала је из врло сличних побуда као и претходна:

ГРЕШНИКОВА ПРИЧА

КАКО ДА РАЗУМЕМ

КАД ПИТАТИ НЕ УМЕМ

А РЕЧ НЕ ПРИМАМ

ХАОС СВУДА

А РЕДА НИГДЕ

ДА УЗЛЕТИМ КАО

ПТИЦА НЕМАМ КРИЛА

ЗА ПОГЛЕД ОДОЗГО

НЕМАМ СНАГЕ

ПЛАШИ МЕ

ДА МИ ВЕЧНОСТ

НЕ ОДУЗМЕ

ПРОЛАЗНОСТ

БОЈИМ СЕ

ДА НЕ ИЗГУБИМ ДУШУ

НЕ ВЕРУЈЕМ СЕБИ

СУМЊАМ У ТЕБЕ

НЕ ВЕРУЈЕМ ЂАВОЛУ

И ТАКО РАСПЕТ

НЕ МОГУ ДА

ЗАУСТАВИМ ВРЕМЕ

ШТА ЋЕ МИ УМ

ОСЕЋАЊА

И ВИД

САМО ЗА ПРОЛАЗНО

ЗАР У МЕНИ

НЕМА ТВОГА

ЗНАМ СЛАБ  САМ

А ПРОЛАЗНОСТ ЈАКА

БЛАГО ОНИМА КОЈИ

ВЕРОВАХУ А НЕ ВИДЕШЕ

КАЖЕШ

У ПИТАЊУ ЈЕ ОДГОВОР

ЗАШТО САМ СТВОРЕН

АКО СЕ ОДРЕКНЕМ СЕБЕ

И ОДБЕГЛИ АНЂЕО И ОХОЛИ ЧОВЕК

ДАРОВЕ ХОЋЕ

А ДАРОДАВЦА НЕ

 

На крају завршио бих са двема мени веома драгим песмама. Њихов настанак није последица ни надахнутих светитељских речи, ни изузетних духовника, ни свете иконе, ни унутрашњих превирања. Оне су настале пошто сам гледао емисију ''Квадратура круга''. Прва од њих је настала после емисије о дружењу младог монаха и дивљих животиња. Друга после емисије о Руском монаху који је годинама градио голим рукама камени пут до једног Црногорског манастира. Разлог је било покајање зато што је у Русији убио другог човека!

   МОНАХ И ВУК

БИЛА ЈЕ ХЛАДНА ЗИМА

СРЕД СНЕГА, ЛЕДА

ЧУО СЕ САМО ВЕТРА ХУК

КАД СУ СЕ ИЗНЕНАДА

СРЕЛИ

 МОНАХ САМОТЊАК

И ИСТО ТАКАВ ВУК

НА НЕБУ

ОБЛАЦИ ТАМНИ

ЗАВЛАДА ЧУДНИ МУК

ДОК НЕМО

У СТРАХУ СТАЈАХУ

ЈЕДАН СПРАМ ДРУГОГ

ЧОВЕК И ВУК

О МИЛИ БОЖЕ

МАЛА МИ ВЕРА

МЕНЕ ЈЕ СТРАХ

СМИЛУЈ СЕ НА МЕ

ПОДАРИ НЕКИ ЗНАК

ЈЕЛ ОВО ИСКУШЕЊЕ

КОЈИМ СЕ КУША

СЛАБАШНА МИ ДУША

ВРЕМЕ ЈЕ СТАЛО

ЧУО СЕ САМО

ЋУТАЊА ЗВУК

КАД ОБЛАК

ПОЦЕПА

СУНЦА ЗРАК

ПА У БЛЕСКУ

ЗЕНИЦА

СЕБЕ СПАЗИ СВАК

ВЛАДАШЕ СВУД

ВЕЛИКА СТУД

ВЕТАР ЈЕ ИМАО

СЕВЕРНИ СМЕР

У МИРУ

БОЖИЈЕГ ДОМА

ЋУТКЕ

ГРЕЈАХУ КОСТИ

ЧОВЕК И ЗВЕР

МОНАХОВ ПУТ

Гледају људи

Чудни монах

Крвавих руку

Камен о камен

Из стене вади

Па пут до

Манастира гради

Један каже

Можда је светац

Од људи бежи

 Богу тежи

Не би реко

Мени изгледа

Нема мира

Ко да се

Нечега стиди

Па бежи

Да људе не види,

Други вели,

Прави  светац

Народу

Божију реч дели

Шта да им

 Недостојан  кажем

 Мили  Боже

Убица, безумник

О како боли

Метком што убих брата

Пуцах у Тебе

А раних и себе

Пустиња

Из ње  бежим

Свака ме рана

На живот сећа

У Твоје крило

На извор

По воду

У слободу!