ЗАВОЂЕЊЕ

ЗАВОЂЕЊЕ

Поштовани господине,

тражили  сте  идејну скицу као основу за разраду филмског сценарија па Вам шаљем овај мејл у циљу прецизирања почетног правца у коме треба развијати задатак. Хтели сте слојевиту причу о сазревању мушкарца који пролази пут од некога ко се не сналази са девојкама до заводника. Да замислимо идеалну ситуацију, у којој неко не би имао никакву недоумицу шта треба  радити да се освоји жена – шта би онда са тим?!  Да ли је важније знати технику завођења или бити емоционално отворен да примиш љубав? Разрадити идеју да од начина на који посматрамо и доживљамо љубав, од тога како то условљава наше поступке и емоције, зависи осећање среће.  Зачепркати по љубави. Да ли је неверство знак да праве љубави није ни било или је последица сложене човекове природе? Зашто долази до гриже савести? Шта је у ствари љубомора? Како осећај неиспуњености у љубави утиче на самопоштовање? У чему је смисао тога што се у љубави понашамо на овај или онај начин? Додирнути  везу љубави и самог живота – нашег доживљаја сопственог постојања. Напоменули сте да не би имали ништа против неких Фаустовских детаља у причи. То су дакле мотиви које би скица требало да садржи.

Пошто се у причи преплићу унутрашњи и спољашњи садржаји онда би је требало организовати тако да главни јунак коментарише своје мисли и емоције између серије флешбекова, сцена који представљају сећања на конкретне догађаје. Цео тај низ би се могао по мојој замисли поделити у четири  целине.  Прва би се односила на период младости главног јунака који је праћен његовим несналажењем са акцентом на емоционалној кризи. На врхунцу те кризе он увиђа узроке који су га довели до таквог стања али и доживљава неку врсту ослобађајућег пражњења  у чијем се средишту налазила његова молитва после чега се ствари окрећу у добром смеру по њега. Начин на који он доживљава преокрет у свом животу има елементе религиозног. Други део описује на свом почетку  успехе на личном и професионалном плану праћене растом његовог самопоуздања. Овај део се у наставку бави  ''забрањеним'' љубавним доживљајем који се завршава неуспехом који га у емоционалном смислу враћа у  прошлост. Разлика  је у томе што је он сада много јачи као личност. Опет долази до  дубљег суочавања са собом али овај пут за помоћ моли ђавола(веза са Фаустом).  У трећем делу он стиже до свог циља овладавања тајном завођења. Четврти део је расплет о коме размишљам на више начина и о коме ћемо продискутовати у случају да прихватите предложени концепт.   

Чини ми се да оваквом организацијом приче имамо могућност да остваримо све циљеве предвиђене задатком који сте поставили. Зато ћу Вам уз ово обраћање послати и кроки прва три дела траженог сценарија.  

ПРВИ ДЕО - ПРЕОБРАЖАЈ

Имао сам ја посла и са Богом и са ђаволима. Само Бог је један, а ђавола је тако много...

Постоје околности за које је тешко рећи да ли су трагичне или смешне. Има поступака за које  је проблем одлучити да ли их треба разумети или осудити. Као и  људе уосталом. На жалост, до ових закључака нисам дошао, попут мудрих, посматрајући друге већ на основу сопственог искуства. Замислите неког расејаног човека који гледа по соби тражећи наочаре које  има на глави. Е ја сам налик на неког таквог, само се не могу оправдати расејаношћу. Тражио сам нешто што већ имам. Да  ли сам морао или не да прођем кроз све што сам прошао? Не знам! Чини ми се да  одговор  припада ширем питању - морамо ли правити глупости? Ако не морамо, зашто их онда правимо?  А опет не правимо их стално и не праве их сви! Шта ви о томе мислите?

Волимо ми људи, често,  да верујемо како је наш живот нешто посебно и како је оно што се нама догађа нешто јединствено као у неком роману или филму. То што тако мислимо вероватно произилази   из тога што као јединке заиста и јесмо посебни, али у стварности већину тога делимо са другима. Додуше, на овом свету постоје, али ретко,  људи чији је живот изузетан. Да не помислите да  сам умишљен, не уображавам да спадам у такве. Пошто је оно што желим да вам саопштим најважније искуство мог живота,  бојим се да ме не бисте разумели ако то сазнање  скупим у неколико уопштених реченица. Да би ме разумели, морате знати догађаје који су ме довели до тога да мислим како мислим, па ћу морати најкраће што умем да вам испричам  предисторију поменутог искуства.

Први део мог живота, све до једног чудесног преокрета, протекао је у знаку велике кризе. Наш народ има један сликовит израз да опише такве какав сам ја био – везана врећа. Стварно, као да сам био нечим спутан. Наравно, нико баш није у потпуности такав. На пример, школа ми је ишла онда кад сам имао воље да учим.  Од свих оних важних ствари у животу младих, мени  ништа није полазило за руком. Почете студије економије нисам завршио.  Био сам усамљен, без новца и посла. Нисам налазио снаге да читаву ствар посматрам разумно. Стидео сам се, па због бесмисленог предубеђења да би посао са нижом стручном спремом био срамота за мене, нисам ни покушао да се запослим.  

Оно што је суштински обележило мој живот су жене, што је посебно било видљиво у кризи коју сам помињао. Са девојкама сам био  веома  несигуран у то време. Силно сам желео да их освојим, а то сам чинио тако што сам приносио себе као на послужавнику. Начин како сам се понашао најчешће је доводио до тога да се поигравају са мном. Слично као са студијама, тако сам и овде заваравао себе, што је чинило да сам се на крају осећао врло понижено, као да је неуспео покушај да се стекне љубав неке девојке најстрашнија ствар на свету. Уосталом описаћу вам један доживљај, па ћете схватити шта покушавам да вам кажем.

Волео бих кад би ово што ћу вам рећи могао да прескочим,  ал' шта да се ради и то сам ја, такав какав сам. Кад сам прилазио девојкама са намером да их освојим, увек сам имао проблема. Због силне жеље да успем и страха да суочавање са неуспехом представља доказ да сам безвредан као мушкарац био сам  јако напет. Међутим, догађало се, истина ретко, да то заборавим. Тада сам био опуштен, природан, спонтан. Касније, стекавши животно искуство схватио сам право значење таквих тренутака. Парадоксално, онда када се нисам бавио самовредновањем, највише сам добијао за себе. Тако је било и тај пут. Био је рођендан мога друга. Једно  од дружења каква млади  воле, а ја сам стигао после положеног испита, уморан и јако задовољан. ''Ухватило'' ме је добро расположење које је владало, па сам заборавио на своје страхове.  Шалио сам се, смејао и веома се добро осећао. На рођендану је била и једна девојка, Ружица, пријатељица мога друга. Било нам је јако лепо и договорили смо се да се видимо сутрадан. Проблем је био што сутра већ нисам био исти ја са рођендана. Уместо да ми почетни успех да снагу да идем даље, ја сам се уплашио. Тако сам већ на првом састанку показао  да ми је по сваку цену стало да ње и страх од тога да ли ћу остварити умишљене висине које би као мушкарац морао да досегнем. Наравно да сам са таквим приступом био осуђен на неуспех. Осим што сам булазнио о заљубљености у тренутцима када смо се нашли сами, нисам ни покушао да је пипнем. Резултат  је био да је почела да ме избегава, а изгледало ми је да ми се подсмева. Из сваке ситуације човек може изаћи слабији или јачи. Оно што је мени остало  из овог покушаја јесте само осећај срама због неуспеха што је, наравно, био прилично тачан, али ипак преузак закључак.  Постоји склоност у човековом мишљењу да догађајима даје неку оцену, што истина поједностављује размишљање, али пропушта да препозна низ веома важних детаља и тиме спозна пуну истину. Уместо да сам себи рекао  грешио сам много, али је ипак било бар мало доброга. Ја  сам читаву ствар свео на осећање неуспеха, не видећи ништа друго. То је углавном био начин како сам размишљао и реаговао у то време.          

Тако су моји дани пролазили. Био сам попут пса који се врти у круг јурећи свој реп. Догодило се да  сам се разболео од инфективне болести и уз то, како већ рекох,  био без новца, посла, здравственог осигурања. Уплашен, време док нисам оздравио, провео сам у преиспитивању свог положаја. Требало је нешто учинити. Безнадежност целе те ситуације ме је  први пут натерала да на један дубљи, озбиљнији начин сагледам себе. Постао  сам свестан да и други људи, а не само ја, имају проблеме и да нисам  ни најгори човек на овом свету ни неко против кога се све заверило. Требало је нешто предузети. Нисам био сигуран имам ли снаге за то.  На  врхунцу очајања завапио сам: ''Господе смилуј се и помози ми!“.  Одлучио сам да пошто оздравим потражим неки посао, па онда ако будем имао воље уз рад окончам студије.

 Е, од тада ја поштујем Бога. Ја нисам од оних људе који много размишљaју о смислу живота и људског постојања. Мислим, немам ја способности за таква размишљања. Чак ме је помало и страх, од тога може човек да полуди, да залута. Одувек  сам мислио - мора да постоји ''нешто''. И колико год би се на разне начине са психолошког становишта мој преокрет могао другојачије објаснити ја и данас верујем да је у питању божија милост. Само је чудо могло да објасни оно што се после тога догодио у мом животу!

Помињао сам вам већ да сам се осећао некако спутаним. Чини ми се да је то било највише зато што сам хтео да будем што нисам, а што сам замишљао да треба да будем.  Нисам ја  у уобичајеном, нормалном општењу био несигуран; то је само долазило онда када ми се чинило да се у нечему морам по сваку  цену доказити. Колико год да сам се променио сећање на претходни период, неуспеха је било у мени веома снажно и када сам се запослио. Размишљајући данас о том почетку чини се да ми је та несигурност  на неки начин помогла да будем скроман и потпуно посвећен  послу. Пришао сам послу крајње озбиљно, како би, ваљда, увек и требало. Уклопио сам се и био добро прихваћен.

Чудна смо бића ми људи.  Када кола крену низбрдо, тешко их је зауставити! А опет, кад ухватите залет, стижете далеко. Тако је било и са мном.  Имао сам колегиницу која је прошла кроз болан развод.  У браку у коме је била понижавали су је и малтретирали. Била је јако добра особа, а уз то и веома лепа жена. Како то бива, осетили  смо једно у другом тугу и усамљеност што нас је на неки начин спојило.  Нисам  могао за тако кратко време да постанем неко други али сада сам се понашао потпуно природно. Био сам спокојан и тако растерећен. Чинио  сам праве ствари, спонтано и без размишљања. Као да  се одједном све у мени довело у ред. Почели смо прво да се дружимо, а онда се заволели чисто и искрено. Ступили смо у брак. Постали смо два бића која  деле добро и зло. Добили смо најпре сина, па онда ћерку. Када би покушао једноставно да опишем оно што сам проживео онда би то било препознавање. Просто,  срели смо се и нашли једно друго, па је све дошло на своје место.  

У међувремену, успео сам да завршим студије. Мој живот је свим тим што ми се догодило постао пун смисла.  Готово  све чега сам се латио ми је полазило за руком.  Ето, то је био  преокрет о коме сам вам говорио. Данас кад знам да се човек сопственим напорима може променити, да много тога зависи од начина како посматрамо ствари, најснажније осећање које ми је остало после тог догађаја је ипак: ''Бог ме је видео''! Сећање на понор у коме сам био, осећај безнадежности и беспомоћности којима сам био испуњен и данас у мени изазивају помисао да је оно што је после тога уследило чудо.

ДРУГИ ДЕО - ЗАПЛЕТ

Било би дивно да се ова исповест завршава са оним што сам вам до сада рекао, али нажалост није тако. Ђаво никад не мирује. Спокој и стабилност коју сам стекао као да су ми били поклоњени, а други је однос према оном што нам је даровано него према оном што смо сами својом муком зарадили.

Убрзо пошто сам завршио студије, прешао сам у нову фирму која је била једна од водећих модних кућа у земљи. Радно место на коме сам радио било је референт набавке и продаје.  То је динамичан посао који је подразумевао доста путовања, сусретања и договарања са другим људима. Треба убедити друге да купују наше производе, изборити најбоље услове  при продаји робе и при набавци материјала. Понекад се догађало да дође до неких проблема, рецимо, да закаснимо са неком испоруком или да не можемо одмах да исплатимо неки дуг, али ја сам увек о томе поштено обавештавао сараднике у другим фирмама, тако да сам успео да стекнем њихово поверење. Они су  узвратили,  и кад год је било могуће, излазили су ми у сусрет, па сам постао јако успешан у послу. Нуђено ми је чак и место комерцијалног директора. Одбио  сам понуду, јер волим свој посао, а и због тога што је понуђено место тражило више политике него стварног рада. Све то, уз заиста добру породицу, чинило ме је спокојним и самопоузданим човеком.

Пре него што вам опишем догађај без кога не би било ове исповести, морам вам  још нешто рећи о себи. Желим  да прозборим понешто о свом схватању морала. Шта је у ствари морал? Скуп норми за које верујемо да ћемо их се држати и да су исправне или можда онолико колико смо стварно спремни да их, када смо изложени искушењу, спроведемо?  Шта ћемо са оним ситуацијама о којима никада нисмо ни предвиђали да се могу догодити?  Све су то питања на које није лако одговорити. Није  ми намера да мудрујем на ову тему већ да вам изнесем оно што је имало утицаја на моје понашање и осећања. Ја   нисам желео да чиним оно што знам да би другог повредило или понизило. Са  друге стране, волим живот и желим да у њему уживам. Сећајући се дана кад ми је било тешко, знам колика је вредност онога што сам поседовао и што никако нисам желео да изгубим. По начину како сам доживео промену у свом животу, било је у мени неког сујеверног страха да се ту нешто изненада, онако како је и дошло, не преокрене преко ноћи.  Живимо у време пуно искушења. Мушкарци и жене заједно раде и срећу се много чешће него у ранијим временима. Ово  је време слободе у понашању и одевању.  Оно што сам осећао и што ме је руководило је нека равнотежа између свега овога што сам изнео. То је значило да нисам покушао да се стварно приближим некој од жена са којима сам се сретао, да сам сматрао да треба поштовати и своју породицу и друге али и да се нисам уздржавао да се шалим, да их задиркујем  уз понеку притајену маштарију. А било је ту заиста јако лепих и занимљивих жена, а с обзиром на то да сам радио у модној кући чак и манекенки.

Дакле, стигли смо до кључног догађаја који представља покретач читавог низа каснијих збивања због којих вам све ово и причам. Прошло је преко седамнаест година од преображаја. Звала се Светлана и радила је у једној фирми са којом смо сарађивали.  Петнаест година млађа од мене, прелепа, поседовала је неку магнетску женственост. Удата. Није ми у почетку падало на памет ни да помислим на њу као на неког са ким бих могао бити у вези. Делом због онога што сам вам претходно рекао, а делом, да будем искрен, што нисам веровао да бих ту имао било каквих шанси за успех. Али ја више нисам био исти човек. Нисам био оптерећен доказивањем већ сасвим природан и опуштен. У таквим околностима долази до изражаја најбољи део личности, рецимо, готово онако како бих желео да изгледам. Просто  речено, виде се врлине, а не виде мане. Чини ми се да је све почело једним помало бизарним детаљем. Врата канцеларије су била отворена и она је у шали опсовала колегиницу, не приметивши да ја стојим на вратима. Кад ме је приметила, постидела се и прекрила лице рукама на истовремено и женствен и враголаст начин. Ја сам се насмејао и нешто прокоментарисао. Понекад нека ситница пробије уобичајене ограде у односима међу људима. Управо се то десило као последица поменутог догађаја. Однос који је до тог момента био строго послован, са оним нивом пригодне љубазности каква се подразумева у таквим околностима, прерастао је у врцав, шаљив, са пуно смеха и доброг расположења.  Има људи који углавном прелазе преко онога што им се догађа не размишљајући много и не враћајући се у мислима на то. Са друге стране, постоје људи склони самоанализама који  много пута преврћу по глави оно што им се догађа. Ја спадам у ову другу врсту. Узимајући у обзир ово што сам рекао, просто је невероватно да нисам, све док није постало касно, приметио колико се радујем сваком сусрету са њом. Оно што ми је било најчудније, јесте осећај да ми је та радост била узврећена. Наши сусрети су постајали све дужи и  чешћи. Често низ немуштих знакова, као  ширење зеница или спонтан додир, некад неки чудан склад покрета, трептање гласа, мношто ситница наговештавају и бивају претходница љубави.  И тако, било је неминовно да се једног тренуткa суочим са оним што ми се догађа, односно да признам себи да сам се заљубио.  Дошло је до тога да су све чешће моји поступци  прилично јасно говорили о мојим намерама, истовремено показујући и осећања. Ипак, није било све тако једноставно како се то можда може закључити из досада реченог. У мојој свести су још биле присутне ограде о којима сам говорио. Била је ту и једна мера опрезности, као да сам очекивао знак којим ће ми рећи да не прихвата такво моје понашање – то је, међутим, изостало. Пошто сам био сасвим сигуран  да јој је потпуно јасно значење мојих поступака, одсуство противљења тумачио сам као пристанак. Све то је изазвало једну врсту збрке у мојој глави. Измешали су се грижа савести у односу на моју породицу, у односу на њену породицу, заљубљеност, несигурност – све је то временом постало тако неподношљиво и тражило је одлучан корак којим би се изашло из тог ковитлаца. Љубав није нешто што треба  унапред планирати, у смислу тад и тад ћу рећи то и то. Треба следити њен ток, отворити се, бити спреман и кад дође тренутак показати је – па шта год да буде. Ја  сам направио ту грешку. Планирао  сам да јој следећи пут кажем шта желим уместо да сачекам најпогоднији моменат за то. Морам да признам да су моја очекивања била оптимистичка. Додуше, био сам спреман и на негативан одговор. Оно што се догодило нисам могао ни у сну да претпоставим. За разлику од дотадашњих сусрета тај дан сам опет био напет.  Вероватно због тога нисам одреаговао на чињеницу да је, очигледно из неког мени непознатог разлога, због нечег веома нервозна и тужна. То се показало још пре него што сам проговорио и једну реч и било је крајње неуобичајено за наш дотадашњи однос. У таквим приликама је најпаметније удаљити се и не покушавати ништа. Наравно да нисам био  спреман и дорастао овом тренутку. Начин на који сам јој саопштио оно што сам желео није био ни спонтан ни опуштен нити је постајало оно,  међу нама уобичајено,  расположење. Њен  одговор ме је запрепастио. Рекла ми је да је у некој несрећној ванбрачној вези из које нема снаге да изађе, а не осећа се у њој добро називајући све то врзиним колом. Додала је да сам јој драг и да жели да ме задржи као пријатеља. Биће да сам нешто промрмљао и захвалио се на искрености  понудивши да ако хоће себи да олакша може да ми исприча о чему се ради  завршивши тако сусрет са њом. Можете мислити како се у мени све усковитлало после оваквог исхода.  Смислена реакција на овакву ситуацију била би да поштено прихватим њен одговор. Уосталом  како сам већ рекао, помишљао сам наравно и да је сасвим могућ негативан исход. Имало је логике показати да не прихватам овакав одговор и да  прекинем даљу везу. На жалост, показало се да ми логичност није била јача страна и да се повлачила пред емоцијама. На крају крајева, шта сам могао да јој пребацим? Сигурно ми морал ту не би био ослонац. Зар нисам сам покушао, додуше, неуспешно оно исто што би се њој могло пребацити? Чудна је наша људска природа. Ако је за нечим уопште требало жалити, онда је то  што нисам имао леп љубавни доживљај. Али кад збркана глава води, онда су резултат  конструкције типа да сам искоришћен као средство да се задовољи њена сујета и сличне глупости. Та умишљена срамота била ми је важнија него пропуштено задовољство. Шта би било да нисмо имали лош дан? То вероватно никад нећу сазнати. Оно што је иза тога остало у мени било је осећање  беса и пркоса усмерено према себи самом. Помислио  сам  да ћу учинити све  да ми се оваква ситуација убудуће никада више не понови.  Осећао сам да је ова криза слична,  барем по унутрашњој збрци, оној о којој сам вам већ причао. Само овај пут нисам имао храбрости да се молим Богу, уосталом он је горе далеко на небу, а ђаво је био одмах ту у комшилуку.

ТРЕЋИ ДЕО – КУЛМИНАЦИЈА

 Знао сам да морам пустити да време учини своје. У ове последње догађаје ушао сам као спокојна, задовољна и хармонична личност, а из њих изашао располућен. Нисам могао бити задовољан собом ни као човеком, који би морао бити одговоран према својој породици, нити сам се показао као љубавник. Мало иронично, назвао сам та два дела себе први ''грешником'', други је био ''човек који јури сенку''. Једино позитивно је што нисам дозволио себи да мој однос према Светлани прерасте у мржњу већ сам превазишао осећај повређености. Нисам више гајио никакве скривене наде да могу остварити оно што сам желео. То што нисам могао да је разумем није ми више представљало проблем јер, ако ћемо право, не могу да разумем ни себе, а себи бар могу да поставим било које питање.  Имао сам утисак да није желела да ме повреди јер ни једног момента нисам осетио  траг неког тријумфа или цинизма у њеним гестовима, пре би се могло рећи да јој је жао због тога  – ваљда и она, као и ја, јури за нечим. Питање  је да ли зна за чим? Оно што проживимо остави траг у нама, ако је за утеху овај пут, иако сам осећао незадовољство, нисам барем улетео у ранију грешку да оспоравам себе као личност. Знао сам да ће временом опадати снага тог ковитлаца осећања у мени и да ћу тиме добити прилику да покушам да повратим део хармоније и спокоја који сам раније поседовао. Ово је било здраво и разумно размишљање које бих највероватније и спровео у дело да опет није прорадио мој, већ више пута доказани, дар да прво смислим нешто паметно, па да га онда заменим нечим врло проблематичним.    

Ако сам раније имао разлога да верујем да ми је Бог помогао овај пут не могу да се отмем утиску да је ђаво умешао своје прсте. Почело је тако што сам у настојању да скренем мисли лутао Интернетом.  И тако налетим на сајт чудне садржине.  Изгледао је овако:

ДА ЛИ ЖЕЛИТЕ ДА ПОСТАНЕТЕ ЗАВОДНИК?

АКО НА ОВО ПИТАЊЕ ОДГОВАРАТЕ СА:

ДА, АЛИ ЈА НИСАМ...

ДА, АЛИ ЈА НЕМАМ...

ЗНАЈТЕ ДА ГРЕШИТЕ!

НИЈЕ ВАЖНО ДА ЛИ СТЕ ЛЕПИ,

НИ ДА ЛИ СТЕ БОГАТИ,

НИ ДА СТЕ МОЋНИ,

НИ ДА СТЕ СЛАВНИ,

ВАЖНО ЈЕ ПРОМЕНИТИ

НАЧИН РАЗМИШЉАЊА!

ДА БИ ТО ПОСТИГЛИ,

РЕГИСТРУЈТЕ СЕ СЛАЊЕМ МЕЈЛА

НА ДОЊУ АДРЕСУ

Ово је био мамац коме је тешко одолети. Ради безбедности, ставио сам измишљено име и безбедну мејл адресу. Готово тренутно стигла је узвратна порука која је гласила:

Спремни смо да вам помогнемо да овладате техником завођења под одређеним условима. Морате и себи и нама одговорити шта је ваш избор

1.Волети (и патити)    2.Уживати

Ако је ваш одговор да волите, онда ово није за вас. Ако је ваш одговор да желите да уживате, онда сте на правом месту. Велика је заблуда што људи љубав неоправано замењују са корисношћу заједничког живота или потребом за продужењем врсте. Све је то у реду и треба да постоји и представља људску потребу али то није љубав!!! Ако сумњате, погледајте у колико савремених бракова препознајете оно што сте у младости сматрали љубављу. То не значи да код једног броја није било искрених, лепих и топлих осећања. Оно на шта желимо да скренемо пажњу то је да искуство показује да ова бурна и посебна осећања нису трајна што објашњава монотонију  која преовлада у огромном броју парова! Не кажемо да нема изузетака, али управо ти изузеци доказују својим бројем да нису природни.  То што оваква осећања нису трајна не значи да у нама не постоји потреба за њима! Ваша је одлука хоћете ли ову потребу поштовати. Пошто смо се сложили са пролазношћу  емоција, на љубав треба гледати као на тренутак за који морамо бити спремни и отворени, рецимо, као на појаву дуге – ако пропустимо да погледамо у небо, нећемо је видети. Још је нешто потребно знати – ако је љубав тренутак, онда ништа није трагично ако понекад доживимо неуспех. Пропустили смо само тренутак, зар не?!

Ако желите да сарађујете са нама, онда ће то бити комуникација мејловима. Почнимо тиме што ћете нам послати мејл у коме ћете описати неко неуспело љубавно искуство. Ми ћемо вам скренути пажњу на оно у чему грешите. Добићете сугестије шта треба да промените у понашању да би постигли циљ. Касније ћемо се укључити у оно што се тренутно догађа у вашем животу. Покушаћемо да делујемо превентивно – уместо да догађаји управљају нама управљаћемо ми њима.

Био сам збуњен. Морам да признам да је ово био нов, другачији поглед на живот од оног коме сам ја био склон. Било је у мени зрно неповерења али како нисам видео шта могу да изгубим одлучио сам да истражим шта се иза овога крије. Послао сам мејл у коме сам описао претходно искуство. Било  је то отприлике онако како сам вама испричао. Они су тражили више детаља, примера ради, да им опишем садржину разговора. Пошто сам и то учинио, стигао ми је веома занимљив одговор.

Ви сте готово школски пример наше тезе да је за успех или неуспех најзаслужнији начин на који доживљавате и размишљате о љубави. Да сте на љубав гледали као на пролазни тренутак, не бисте тако трагично примили неуспех нити би били очајни! Да сте на прави начин пришли целој ситуацији, не би направили грешку којом сте поништили све оно добро што сте спонтаношћу постигли! Неке елементе сте сасвим исправно проценили. Треба се понашати спонтано, природно и опуштено (како ћемо касније видети и држати се одређених правила), па ће онда прави моментат сам наићи. Ако до тога не дође, што је увек могуће, али није ништа трагично, једноставно покажите карактер, окрените леђа и идите! Ставите до знања да ви нисте неко ким се може манипулисати, али то морате учинити лежерно, са осмехом на начин као да је реч о нечем неважном што у ствари и јесте. Урадите то и сигурно ће вас много више поштовати. Јако је лоше оно што сте покушали, а то је да наведете разговор на ту тему и да се објашњавате! Тако сигурно нећете ништа постићи сем што ћете се осећати понижено и искомпликовати живот. То што сте јој понудили да будете раме за плакање уништава могућност да јој будете љубавник – ово није добро, а морате то знати за убудуће. Следећа  грешка коју сте направили јесте то што сте се уплашили тога што ту постоји још неко – сем мужа, наравно! Постоји, али то није разлог да одустанете. Да је све у реду у тој вези ви се не бисте нашли у прилици у којој сте били. Међутим, сама чињеница да је тај однос био у кризи не значи да ћете ви бити тај који ће заузети његово(љубавниково!) место – то можете постићи једино тако ако у њеним очима изгледате бољи(без обзира на то да ли сте то и стварно). Да  би се то остварило морате схватити како функционише њена психа.  Шта је њен систем вредности, шта је плаши, чему се радује. На основу таквих информација се разрађује стратегија за будуће деловање. Ако будете пажљиви, ако умете да посматрате, ако имате информације онда можете планирати. Разлика у односу на ваш приступ је што сте ви планирали онако насумице, по својој жељи, а не по ономе шта је у стварности. Треба пратити реакције, читати говор тела, бити отворен и храбар. Ако о томе водите рачуна онда ваше понашање има сасвим другу димензију!

На жалост, морао сам се сложити да је ова анализа тачна. После ових неколико порука које сам добио наметнуо ми се закључак да ово јесте битно другачији поглед и начин размишљања у односу на мој. Пала ми је у очи једна необична чињеница да се иако полазимо од сличних почетних ставова веома разликује оно што би представљало  свеобухватни поглед  у који су ти ставови уграђени. Ако се сећате, једном сам вам поменуо како сам у младости приметио како да сам у ситуацијама када заборавим да се самооцењујем опуштенији и отворенији. Нешто  слично стоји и у порукама које сам добио. Разлика  је у томе што је мени у првом плану била особа, а код њих задовољство.  Прецизније, мени је љубав вечност – њима трен, мени је жена коју волим циљ, а њима средство. Оно што ме је највише мучило  је што сам морао себи да признам да  ми је изгледало како су ми са њиховим приступом много веће шансе. Тада сам  дао име сајту - оног ко ми пише поруке назвао сам - Ђаво. Чудна  смо бића ми људи, понекад се чини као да Бог и Ђаво бораве у нама говорећи истовремено.  Упркос  грижи савести коју сам осећао, нисам одолео и послао сам нови мејл са питањима која су се односила на моје будуће понашање. Ето шта је човек – ја би да некако задржим оно што ми је Бог даровао и стекнем оно што ми Ђаво нуди! И тако је кренуо тај  дијалог порукама. Одузео бих вам превише времена када бих препричао целу преписку зато ћу изнети само оне најупечатљивије делове.

... Само ако се добро осећате, ако сте расположени и задовољни има смисла покушавати да освајате. Ако сте нешто покушали па не иде, имајте стрпљења и не покушавајте на силу. Не треба трошити превише енергије ако нема резултата. Ви сте тај који бира тренутак акције, па изаберите најпогоднији...

...Да би променили себе потребно је време. Најбоље се учи кроз неуспехе, али под условом да из њих изађете јачи. Из грешака треба извући поуку и не треба их понављати. Завођење је уметност која се учи и развија – не стиче се преко ноћи, њено усвајање је процес. Никакво упутство не може да замени властито искуство – оно је само помоћ. Искуство није оно што ти замишљаш о некој особи већ размишљање о томе који поступци су се у стварности показали штетним, а  који корисним. Нема магичне формуле, оно што стварно даје резултат је труд да се пронађе свој стил и то онај труд који има  концепт. То уствари значи да прихваташ себе какав си, али и да не престајеш да се трудиш да доградиш себе  да не само да поседујеш неко знање него и да научиш да га опуштено и спонтано примењујеш. Почни да уживаш у чину и чини завођења, а то можеш ако га схватиш као игру. Када би срећа била фактор онда не би никакав труд имао смисла – не успевају они који имају среће већ они који умеју...

...Не постоји чаробна реч коју треба изговорити па да она учини чудо. Много је важније направити добру атмосферу да се обоје осећате пријатно и опуштено. Гледај је право у очи уз осмех. Треба  избегавати теме о проблемима старим или новим свеједно. Ако си задовољан собом, онда се то шири око тебе. Кад постоји могућност усмери причу у романтичном правцу. Успеш ли да постигнеш пријатну атмосферу при сусретима већ си много постигао. Ако питаш, немој наводити могуће одговоре у питању, натерај је да размишља. Не извињавати им се ако постављаш неко интимно питање, али то чини лежерно и са осмехом. Финим ставом који подразумева избегавање ризика да се постави неко питање које може звучати провокативно не постиже се ништа! Значи потребна је и доза ризика. Једноставно, не треба се извињавати за оно што јеси – мушкарац. Нијанса је у томе бити храбар али не на груб начин већ опуштено. Треба ићи корак по корак...

... У случају да се распричала, пажљиво слушај и евентуално постављај питања која је подстичу да што више прича, а онда када прође време, на пример, неколико недеља врати неку модификацију те исте приче коју је причала. Исти садржај али у неком другом контексту – на изглед другу причу, а у ствари исту по смислу, поруци, садржини...

... Кад постављаш питања, изостави она типа могу ли, хоћеш ли да -  уместо тога реци директно (на пример идемо ту и ту - уместо хоћеш да идемо ту и ту). У случају да дами нешто не одговара оне ће сама то рећи. Ако има против предлог прихвати, али додај, на пример, да, ако ти частиш, да, ако ме пољубиш... Наравно, ово не треба схватити буквално већ и као принцип. Ради се о томе да је финоћа често параван да се сакрије несигурност док је одлучност оно што жене желе код мушкарца...

... У освајању су веома важни ''случајни додири''. То треба учинити намерно, али не на начин који би јој се учинио угрожавајући и перверзан. При томе обрати пажњу на њене реакције. Очи, руке, играње косом, глас или неки други детаљи као црвенило су сигнали на које треба обраћати пажњу. Читање говора тела, оних немих порука које често кажу више од речи,  се временом усавршава. Покушај да обратиш пажњу и на сопствени говор тела – он се исто да усавршити...  

... Често кад човек посматра неки хармоничан и интиман пар може приметити синхронизацију и сличност покрета. Ако је човек довољни вешт да у интелектуалном погледу веже пажњу саговорнице, онда се копирањем покрета ''као у огледалу'' може подсвесно појачати осећај присности. Ако ово проради, можеш постићи да она после извесног времена почне да несвесно копира твоје покрете што сигурно говори о емоцијама више од речи...

...Од изузетне је важности доћи до информација какав је ''систем вредности'' одређене даме у односу на супротни пол – шта она прижељкује да поседује мушкарац њених снова. Ако наведе у разговору неку спољну особину битно је шта она персонификује. У фази настојања да дођеш до ових информација пожељно је што мање открити о себи што ти даје више простора за спровођење плана да себе представиш као особу њених снова. Веома је важно сазнати за чим жуди. Уколико при причању користи неке карактеристичне речи и често их понавља вреди их запамтити. Треба развијати технику како да дођеш до ових информација. Пре свега, не би требало никако да осети да је испитујеш са неким циљем. Треба то чинити дискретно и вешто.  Згодно  је питање шта цени у некој вези, представити ситуацију да је упецала златну рибицу које су то три жеље које би пожелела, чиме би се бавила кад би могла, навести разговор на то да се сети лепих и ружних догађаја из детињства, прве љубави, да је глумица коју би улогу волела да игра и слично. Поента је у томе да остајући оно што јеси прилагодиш и истакнеш оне особине које одговарају њеним идеалима. Само тако ћеш деловати спонтано и природно. Не расправљати ако о некој теми има супротно мишљење и не наметати своје мишљење по сваку цену...

...Суштина понашања заводника је у активном начину у свим или у већини ситуација које се јаве у неком односу. Већ смо наводили примере синхронизације или копирања  покрета, а тиме и деловања на подсвест. Може  се на подсвест деловати не само невербално него и вербално. У неком погодном тренутку  убацити одговарајући текст чија суштина треба да буде у подстицању маште и пријатног, лепог, узбудљивог осећаја саговорнице. Циљ  таквих поступака, који се изводе у тренутку који је зато погодан и зависе од ситуације, је да на индиректан начин подстакну емоције. На пример, то може бити опис уживања при јахању, вожњи рингишпилом, чином спуштања низ тобоган, описом природе, нечем о чему се машта или сања. Ти описи се дају на двосмислен начин који скривено указује на нешто друго. Све то може бити праћено гестовима типа да се покаже лагано и неприметно на себе ако се говори о нечем пожељном и узбудљивом, коришћењем њених карактериститичних речи, додирима...   

...До сада сте упознали више различитих начина како се може деловати на даму и како се може доћи до потребних информација. Потребно их је комбиновати држећи се одређених правила. Морате настојати да будете тајанствени. Не дозволите да стекне утисак да вам је веза са њом најважнија ствар на свету, као ни да зна све о вама. Боље је да има утисак да за вас постоји и нешто важније као и да јој будете недокучиви.  Не водити дуге телефонске разговоре, први их прекинути, оставити утисак заузетости. У случају лоших гестова према вама не уздржавати се да ставите до знања да тако не може да се понаша и у случају да на то не одреагује, прекините везу. Једном речи, овакав стил треба комбиновати  са техникама које смо изнели и резултати неће изостати. Бидите истрајни и упорни, не одустајате после грешака већ учите из њих и бићете награђени успехом какав нисте могли ни да сањате...

Ово су само неки веома упечатљиви примери порука које ми је Ђаво слао. Наравно било их је много више, верујем преко сто страна разноразних савета. Моје досадашње животно искуство и здрав разум су ми говорили да  онај ко је о овоме писао познаје жене и претпостављао сам да је то нешто што би могло деловати. Међутим било је превише тога и ја нисам био сигуран да  би могао да  спроведем све оно што би било потребно. Кад смо већ код здравог разума наметнуло се питање шта ће све то мени. Шта  са тим? Имам заиста дивну породицу и добар брак. Искуство са Светланом није било нешто што сам планирао већ нешто до чега је дошло сасвим спонтано. Једино чега сам ту имао разлога да се стидим је то што сам  у једном тренутку попустио својим слабостима. Али изгледа да те слабости нису више хтеле да се врате у Пандорину кутију одакле су изашле.  На неки начин осећао сам се пометен. Са једне стране, сматрао сам да морам бити одговоран према својој породици, да ми је истински стало до ње не само зато што је то дужност него зато што тако осећам. Опет, са друге стране, знање до којег сам дошао нудило је остварење младалачких снова које сам очигледно, упркос свему, носио у себи. Наметало се још једно питање, ако ми је та жеља толико важна зашто нисам раније покушао да је остварим? Једини одговор је - због несигурности у себе. Равнотежа  међу свим тим међусобно супростављеним жељама и емоцијама био је одлука да покушам да остварим све оно што се може до границе да не угрозим породицу. Ако то учиним, требало је да то не буде са било ким већ са неким изузетним као Светлана. Сада вам је јасније шта сам мислио под оним да преварим и Бога и Ђавола. Ништа лакше зар не? У сваком случају, у богатој галерији мојих глупости ова има посебно место!

Почео сам да анализирам упутство које сам добио и дошао сам до закључка да се у логичком смислу могу препознати две целине. Једна се тицала мог односа према себи,  а друга према женама.  Што се тиче онога што је у мени требало променити, то је  значило искоренити неке лоше навике. На пример, непотребно извињавање и несигурност при инцијативама. Било ми је јасно да морам побољшати самоконтролу. Схватао сам да ми успех у баш сваком покушају није сигуран али и да ме упорност и напори које чиним јачају и воде до онога што желим.  Да бих  ишао даље, одлучио сам да на крају сваког дана анализирам своје поступке.  После  извесног времена приметио сам побољшање.  У однос према женама требало је унети препоручене стратегије али се и у много већој мери усредсредити  на праћење њихових реакција, посебно оних немуштих детаља. Пошто ми лакоћа разговора  није била препрека, требало је у њу уградити циљеве. Одлучио сам да покушам да вежбам и проверавам како научено делује у стварности. Ово  сам  користио чак и тамо где нисам имао никакаве намере већ само вежбе ради. Што сам више то чинио, то сам више схватао шта се мислило под променом начина размишљања. Све јасније сам видео себе у прошлости. Невероватно у којој мери је мој поглед био усмерен само у себе самог и како сам био неспособан да видим друго биће, које сам, да чудо буде веће,  желео да освојим. Уместо да пратим њихове реакције, ја сам све мерио према умишљеној слици о томе какав бих требао да будем. Која бесмислица! Један мој пријатељ имао је ванбрачну везу и како је напетост коју је осећао због двоструког живота била велика одлучио је да је прекине.  У периоду док још није спровео ту одлуку догодило се да је добио разлог да помисли да дама са којом је био у вези можда има још неког. Све се онда преокренуло – постао је он тај који јури и ко је завистан.  Испада да је важније шта неки доживљај значи у односу на наше ја него сам доживљај. Сујетан човек је као тркач коме су везали ноге пред трку. Толико тога има у нама скривеног од нас самих што ни не приметимо и што стално избија из наших поступака говорећи више од речи.  У одређеном смислу, било је ово као прочишћење. Постајао сам све сигурнији да добро напредујем и да је само питање тренутка кад ћу остварити оно што желим.  

Прилика ми се указала у готово идеалном амбијенту. У једном познатом туристичком центру био је организована недеља моде. Учествовали су сви они чије име у овој области нешто значи. Организоване су модне ревије, симпозијуми, правили су се пословни договори и низ сличних активности – то пише у проспектима. У стварности, то је неописива гужва. Стотине  ужарбаних људи у хаотичном кретању. Нови сусрети старих познаника који се најчешће виђају у оваквим приликама. Довикивање, дим, препуни барови. Радознали посетиоци. Манекени, камере, блицеви. Пословни људи, актн-ташне, кравате. Сјајне женске тоалете, фризуре. И за ову причу битно, до у ситне сате дружење по хотелским салама, кафићима. На крају и по собама. Сутра опет исто – и тако редом шест дана. Седмог дана паковање, поздрављање уз понеку сузу. И тако до следеће прилике.

Велика лепота је и дар и проклетство. Лепотице су попут краљица, као да носе ореол око себе. Око њих је увек свита оних који им се или диве или им завиде. Понекад нисам сигуран чије су самообмане  веће – нас обичних или њихове. Кристина је спадала у ту категорију. Додамо ли томе високо образовање, престижан и утицајан положај у фирми, емотивну веза са генералним директором који је ожењен, а она неудата, рекли смо већину оних очигледних чињеница о њој. Пошто наша фирма већ дуго сарађује са њеном, већину тога знам из оговарања – мада сам је лично познавао само површно. Том  приликом је требало утаначити са њима детаље великог посла. То је подразумевало да су се директори договорили, а да ми треба да разрадимо читав низ појединости. Уз ово иде доста радних састанака, али и заједничких вечера. Одлучио сам  да озбиљно у пракси проверим оно што сам научио. Лепотице тог ранга увек имају читаву булументу удварача и ласкаваца око себе – од којих су већина неспретњаковићи какав сам и сам, надам се, био. Да би се постигао неки успех било је потребно бити другачији од осталих. Требало је, са једне стране, глумити незаинтересованост и равнодушност, а са друге стране, оставити утисак неког ко је енергичан и одлучан. Решио  сам да покушам  да се понашам тако, мада нисам имао идеју шта тачно треба рећи и урадити. Надао сам се да ћу на лицу места добити надахнуће и прилику да импровизујем. Те вечери ми је све ишло од руке. Већ раније сам вам рекао да волим свој посао, и да не будем нескроман, да сам заиста добар у њему. Кристина је изнела један предлог који је био потпуно у корист њене фирме. Мислим да јој је вероватно често полазило за руком да злоупотреби задивљеност коју је њена лепота изазивала. Ја сам реаговао против предлогом који је заиста водио рачуна о интересима обе стране.

Уосталом, најбоље да вам опишем, до у ситницу, како све то одиграло:

''Моје понашање је очигледно имало дејство, па је Кристина реаговала. ''Ви сте баш тврд преговарач'' приметила је. Узвратио сам: ''Ја само мислим да пажњу треба заслужити!''.  По изненађеним погледима, а и по ширењу њених зеница видео сам да сам не добром путу. После договора одлучили смо сви шесторо, колико нас је било те вечери, да одемо  у један леп локал познат по тихој музици и одличној храни. Пошто нас је било више, Кристина ме је погледала и питала: ''Изволите, идемо мојим колима''. Одбио сам и рекао да ћу ићи својим. Приметио сам опет изненађење праћено питањем: ''Немате поверења?''.  ''Шта ћу највише верујем себи, а и навикао сам да ни од кога не зависим!'' одговорио сам са смешком. Остатак вечери је заиста протекао у опуштеној и пријатељској атмосфери.

Ја волим да устанем рано. На моје изненађење у празној хотелској сали седела је Кристина. ''Наши хотели! У ово време нема никога да скува кафу''.

''Пођите са мном поклонићу вам нешто много боље од кафе'' понудио сам.

''Треба ли сад ја да имам поверења?'' насмешила се.

''Наравно, јер сте храбри и волите изазове''.

На неких километар и по од хотела налазило се језеро. Јутро је било прелепо. Кренули смо у шетњу.

''Могу ли бар знати где ме водите?''.

''Наравно. Само ћу вам прво рећи зашто вас  водим. Живот је око 90-95% монотонија, а остатак чаролија''.

''Зар баш толико?''.

''Да, и тако треба да буде. Јер кад би  било више, вишак чаролије би се претворио у свакодневицу.  Такве чаробне тренутке као бисере треба скупљати и носити у себи. Искрсну изненада, па буди отворена да ти не промакну онда кад се појаве. Сећање на њих  као и свест да ће се сигурно појавити с' времена на време дају животу смисао''.

Даље смо наставили ћутке. Можда уображавам, али чинило ми се да видим неки посебан сјај у њеним очима. Стигли  смо до обале. Призор је био просто нестваран. У плаво зеленој води купало се јутарње сунце. Сем  цвркута птица и шума таласа ништа друго се није чуло. Нигде није било никога на видику. То су они призори који вас оставе без даха, без речи.

''Хајде да се претворимо у два сунчана зрака и запловимо, све док се светлост и вода не претворе у један талас и бришући тако све границе постанемо једно са целим космосом'' рекао сам и ухватио је за руку. На моје изненађење није је повукла. Стајали смо тако ћутке неко бескрајно време. А онда смо се пољубили...''

Поштовани господине,

 стигосмо тако и до расплета. Оживели смо нашег јунака довели га до прокламованог циља да постане заводник. Већ у првом контакту сам напоменуо да највише недоумица имам око завршетка ове приче. У неку руку писац је у позицији Творца. Само Творац је дао људима слободну вољу(ако је тако нешто могуће?), а ја морам да одредим судбину главном јунаку. Морам уместо њега да одлучим шта даље. Како кад је главни јунак хибридни лик у чији сам живот унео доживљаје других, фикције, лична искуства? Вероватно постоји безброј начина на који се може завршити ова прича. Ипак чини ми се да су сви они варијације три могућа одгвора на ову ситуацију. Сваки од њих је подједнако могућ и тако људски. Зато сам одлучио да напишем по један крај за сваки. Они се као глава или реп, свеједно, могу накалемити на ово што сам до сада написао. Пошто је у свему овоме Ваша реч задња  Ви одлучите како ову причу треба завршити.     

ЧЕТВРТИ ДЕО – РАСПЛЕТ

ЂАВО

Била је то незаборавна недеља за Кристину и мене. Моје речи, изречене са сасвим другом намером, су се показале као тачне – чаробни тренутци су пролазни и кратки. Знали смо то обоје. По повратку вратили смо се својим свакодневицама. Нисмо се више виђали – мислим онако. Верујем да смо једно другом лепа успомена. Бар она мени јесте.

Као да сам овим искуством заокружио један круг у свом животу. Осећао сам како се у мени пуно тога променило. Више нисам исти човек. На  овом свету ништа није трајно – сем промене. То значи да је само пролазност вечна.Ником ја не желим зло нити мислим да треба због мене да се мучи или пати. Моја једина предност што сада другим очима посматрам све око себе. Свет се дели на победнике и губитнике. Свако начином живљења одређује где ће се наћи – а ја не желим да губим. У ствари највећа иронија нас, коначних, је што су и победници само одложени губитници.  Понекад помислим да је наш живот попут кругова у воду баченог камичка. Прво јаки, а онда све слабији и слабији - пре него што се површина умири мамећи тако нови камичак. А онда опет ништавило. Шта ту човек може да уради. Можда једино да украде с времена на време неко зрно лепоте. Бити заводник значи у ствари  пружити и себи и другом лепе тренутке. Рећи да је то неодговорно није поштено. Људи најчешће пате због умишљености, због сујете. Зар вам ја нисам најбољи пример за то. Уобичајени свакодневни живот је само компромис - потребан за преживљавање и продужење врсте. Углавном једна монотонија. Заправо једино љубав даје човеку илузију бесконачности. Илузију зато што је тако неодржива и тако кратка. А шта је са Богом који ми је помогао? Мислите да сам незахвалан? Можда би требало да се осећам кривим? Не осећам се! Ја само нисам могао да се изборим са нечим што сам носио у себи. Да ли је то због тога што ми снага тако мала? Можда! На жалост, ако просуђујем о оном што ми поручује, Ђаво је много ближи истини. Он је само сурово искрен. Волео би да ми  неко покаже било шта људско што је трајно или бесконачно. Можда би онда могао и ја да поверујем. Да ли сам ја то изабрао живот у лажи? Шта је са мојом породицом. Па наравно да их волим и да ћу их чувати. Не желим ни њих да повредим нити да изневерим себе? Шта би уопште ту могла да донесе нека искреност? Ништа сем боли и разочарења. Овако нам је бар свима лепо. А истина шта је истина? За нас људе ништа. Можда за Бога или Ђавола. Какву год лаж да изговорим она ће у себи носити зрно истине. Да ја будем сасвим у реду опет би било тако. Ја им барем дајем оно што могу да прихвате. И бринем се о њима. Тако сам наставио даље – као пчела са цвета на цвет.

&

Дужан сам вам на крају једно признање. Када сам свесно предавао душу ђаволу нисам знао у чему је замка. Како је време пролазило све више и више сам успевао, а све мање и мање  је било осећаја среће. Колико год да нешто желимо или за њим да жудимо то губи вредност у нашим очима ако до тога можемо лако доћи.  За радост и чаролију је потребно нешто друго. То сам негде у овој јурњави изгубио...

 

  

ЧЕТВРТИ ДЕО – РАСПЛЕТ

БОГ

По доласку са сајма, и Кристина и ја смо знали да се нашим повратком прекида чаролија. Позвао сам је и она је предложила да се за време паузе нађемо у парку недалеко од места где је била њена фирма. Разговор је био пријатељски, договорили смо се да оно што је било остане лепа успомена. На крају смо се пољубили за растанак и успомену при чему пољубац баш није био онакав као међу пријатељима већ љубавнички. На моје запрепашћење недалеко од места где смо били видео сам групу деце у шетњи. Међу њима је био и мој син. Нисам тачно знао, али сам имао утисак да нас је видео док смо се љубили. Иронија је што сам био ''ухваћен'' у моменту кад сам прекидао нешто што је неморално.  Као лопов виђен да краде брзо сам се удаљио, а да нисам био сигуран да ли  ме је син видео.

Прво је уследио шок. Изузетне и готово невероватне околности које су пратиле овај догађај доживео сам као наговештај казне која долази ''одозго''. Све време ни једном нисам ни покушао да размислим о томе шта би за мој живот, а поготову за животе мојих најближих значило сазнање да имам љубавницу. Као да сам срушио све оно што ме је у животу чинило вредним, све оно што сам изградио. Изневерио сам двоје предивне деце, жену која ме је волела таквог какав сам за коју нисам морао да примењујем икакве стратегије. Зашто све то? Све због пожуде, због жене којој сам ја био као и она мени леп тренутак. Због болесног осећања да се висина мог ја мери тиме са колико сам жена био. Јесам ли свео ово заслужио? Јесам, између осталог и зато што сам размишљао о следећој ''жртви''. Сетио сам се оног тренутка када сам завапио за божјом помоћи – нешто за шта сад немам ни снаге ни храбрости. Како даровано на други начин могу објаснити сем милошћу. И добио сам све оно што ми је требало - срећне године, мир и спокој. Осећао сам да и ја имам своје место у свеопштем поретку света и да се нисам тек тако родио као и да све оно што пролазим има смисла.

Као што рекох имао сам ја посла и са Богом и са ђаволима. Па сам хтео да у једном погледу држим и Бога и ђаволе. Нисам ни приметио да су ђаволи заклонили Бога. Не може се седети на две столице. Некоме мораш окренути леђа. Ствар је личног избора, слободе воље шта човек бира. Ко мени даје право да наносим бол другим људима. И то онима које највише волим. Мој  грех је био утолико већи јер ми је било помогнуто.  Био сам неко ко је извучен из ништавила и  учињен принцом. Неко ко је ради нечег крајње пролазног одбацио нешто јако вредно.

Нисам отишао тог дана на посао. Отишао сам у цркву. Ни сам не знам колико сам стајао. Нисам могао да зауставим неме сузе кајања које су ишле једна за другом. Био сам свестан да сам све оно што ми је било вредно ставио на коцку. Моја судбина је зависила од тога да ли ме је син видео.

&

 А онда сам кренуо кући. Једино место где сам могао ићи – да прихватим судбину каква год она била...   

ЧЕТВРТИ ДЕО – РАСПЛЕТ

ЧОВЕК

По повратку са сајма обузео ме је неки чудан осећај.  Знао сам да овако као до сада више не иде. Осећао сам у себи неку чудну празнину. Као и увек сусрет са породицом донео ми је радост. Морао сам себи одговорити на једно питање. Ко сам ја - онај човек са сајма или овај овде код куће?

Молио сам Бога за помоћ и помогао ми је. Молио сам Ђавола за помоћ и помогао ми је. Шта би сад требало да урадим. Да их признам обојицу можда? Изгледа да сам им ја, овако кукаван и слуђен, из неког разлога важан, па се толико око мене боре. Понекад помислим да сам им посебно симпатичан чим су ми и један и други помогли. Нисам ја неко ко може да даје било какав одговор на ова бесконачна питања. Знам сам једино да одговорност за сопствени живот морам сам преузети.

Сав мој досадашњи живот показује ми једно – кад човек трага, кад је отворен да прими другачију мисао, кад је упоран и не одустаје обично нађе пут. Бог и Ђаво, ако заиста постоје, толико су изнад мене да се ни на који начин не могу поредити са њима. Моја једина снага, а изгледа и суштина је у томе што сам, чиме год ме они мамили, каквим год изазовима излагали,  ја тај који бирам. Колико год мој избор био њима важан још важнији је мени. О  мом се животу ради. И не само о мом него и о животу мени драгих људи. Путева је тако много.

Осећао сам да више не могу да себе да поштујем ако овако наставим. Мора се нешто изабрати. Какав год избор да начиним остаће у мени сенка туге. Изгледа да је наше проклетство у том што не постоје идеалне одлуке, што су избори најчешће тешки. Оно што бих  желео је да избор буде потпуно и само, без ичијег утицаја, мој. Постоји нешто унутар мене што тежи лепоти, уживању, хедонизму  - и то је стварност. Чињеница је да је то некад супростављено оно што ми је морална обавеза.  И не само морална, то је нешто што је део мене нешто што волим до чега ми је много стало. Много људи ми је даровало своју љубав и то је стварност. Некима сам потребан и то је стварност. То су моја  жена и деца.  Не може се имати све. Шта друго треба и морам да урадим него да будем уз своју породицу. А што се тиче онога чега сам  морао да се са тугом одрекнем бар ми користи да боље разумем и себе и људе. И да праштам себи и другима. Нисам осећао грижу савести због онога што је било. Човек не живи сам, изолован од онога што га окружује. Некад устанемо, а некада паднемо. Привлачи нас много тога око нас. Живот се своди на питање мере. Није добро ако нас само страсти воде. Није добро ни ако их потпуно занемаримо. И као што рече велики песник: ''чашу меда још нико не попи, док је горком жучи не загорча, помешане најлакше се пију''.

&

Понекад помислим где су баш  нашли да се преко мене препуцавају. А опет да није тако овај живот би био бљутав и безличан...

&&

Један мој пријатељ чувши ову исповест поставио ми је необично питање:''Како си сигуран кад те је помагао Бог, а кад Ђаво?''. 

Рад је награђен првом наградом на конкурсу ''АНДРА ГАВРИЛОВИЋ'' 2010