Садржај

Април 2011: ПИСАЊЕ, ЛЕПТИРОВ ЛЕТ, ЗАВОЂЕЊЕ, КРАТКЕ ПРИЧЕ

Мај 2011: БУДИМО ЉУДИ, ПОХВАЛА ЛУДОСТИ, ПЕТ ВЕЛИКИХ ТАЈНИ, ТЕСТАМЕНТ

Корисне информације о блогу су на страници Читаоцима

среда, 13. април 2011.

ЛЕПТИРОВ ЛЕТ

У СЕЂАЊУ
МАРКОВИЋ БУДИМИР
(1955-2004)


ЛЕПТИРОВ ЛЕТ
Ум је велики убица Стварног. Нека ученик убије убицу.(Изрека са Далеког истока)

ИСПОВЕСТ
&
            Лако је писати када  постоје одговарајуће речи. Проблем настаје кад треба описати оно што не спада у уобичајена људска искуства, нешто што се ретко дешава или је тако магловито да би му човек нашао праву реч. Стицајем животних околности упао сам у једну провалију, замршено клупче путева и стрампутица, лавиринт из кога није било могуће изаћи ако се не одговори на нека питања, пре свега оно најсуштинскије чији одговор одређује сваког човека, а то је питање нашег односа према коначности људског живота. Одговор на питање да ли постоји Бог је: не знам али верујем да постоји. Одговор на питање шта је Бог по мојој православној вери је: не знам довољно. Једино на шта поуздано могу одговорити је то шта је за мене Бог.   Не пишем ове редове да бих се на било који начин оправдао већ само ради потпуно истине и зато не очекујте од мене никакве узвишене мудрости или можда неко упутство. Пишем због потребе да иза мене остане бар неки траг на овом свету. Моје амбиције не сежу даље од покушаја да оставим искрено сведочанство, макар само зато да  сутра, ако икада људи дођу до истине и откровења, можда  послужим некоме као пример пута којим не треба ићи. Не покушавам овим ни да се одрекнем онога што сам доживео. Истина је једино што ме интересује али сам свестан њене варљивости. Права, апсолутна истина се разликује, од најчешће проблематичне, истине неког појединца.  Зато се надам да ћете разумети да зато што не могу оценити вредност свога искуства,  шта је од њега халуцинација а шта стварност, ни његову логичку условљеност, пишем ове редове хаотично, с брда с дола, а не онако како би требало радити да се прича испича на конзистентан начин.
            Обично сваком остварењу циља, а мој је био одговор на поменута питања, испречи се нека препрека. Постоје разни облици зависности. Ја патим од једне од тежих оне од размишљања. По дејству је врло слична дроги. Понекад када је употребљавам чини ми се да је бесконачност ту негде на дохват руке и да сам и ја њен неотуђиви део. Када престанем наилaзи празнина испуњена мешавином различитих осећања као што су сећање не тренутке испуњености током размишљања, жудња за њиховим понављањем и свест о немоћи ума да одржи такво стање трајним – о његовој неспособности да сачува зрна  бесконачности која на тренутак досегне. Онда када наиђе криза то буде јаче од мене и тада се вратим умовању упркос томе што знам да ме на крају чека празнина као крајњи исход.
            Да будем прецизан када говорим о размишљању онда ту не мислим на оно свакодневно о томе шта ће неко да ради, једе или да обуче. Није то ни она уобичајена употреба у доношењу разних животних одлука.  Не мислим ни на учење или на већину научних, уметничких или ма којих других врста стваралаштва. Овакви видови размишљања су корисни и сврсисходни и једина им је мана  што стварају лажну илузију о свемоћи ума. Постоји једна граница до које је ум сасвим употребљив све док увиђа обичне феномене, разне релације и законитости - он постоје немоћан када покушате да пркорачите ту границу. Обично се саплете на питањима постојања, вечности, сагледавању сопствених извора и граница.
            Има једно место у роману ''Степски вук'' Хермана Хесеа, у коме он цитира Новалиса, које ми се изузетно допада а где се пореди пливање и размишљање. Суштина је у томе да би се човек ако стално остане у води на крају удавио ма како добар пливач био. Слично је и са размишљањем.
            Свестан сам да овакав став вероватно звучи чудно, али упркос томе надам се да ће ме и они који се не слажу са њим разумети јер путеви људски су чудни и иза сваке људске глупости а не само иза памети увек стоји некакав разлог.


&
            Имам педесет година. Родитељи су ми помрли. Нисам се женио, немам деце ни рођених браће или сестара. Живим сам.  Радио сам у једној фирми као стручњак за компјутере. Постоје људи чији су животи стално испуњени неком важним догађајима али код мене као да то није био случај. Када бих у том смислу покушао да опишем себе онда мислим да сам много више био неко ко са стране посматра живот него човек који је покретач неких догађања, подразумевајући при том неке крупне и важне догађаје а не свакодневицу. Све што је важно било у мом животу као да је долазило од других а не од мене самога. Мада је  увек тешко  реално видети себе усуђујем се рећи да моја усамљеност није потицала из неког  негативног става према људима него, ваљда, пре из неке моје затворености и несналажења. Па опет, парадоксално, људи су имали поверења у мене па су ми се многи поверавали јер сам их заузврат увек пажљиво слушао, ваљда зато што су догађаји из њихових живота испуњавали празнину мог сопственог а и стога што то поверење никада нисам злоупотребио. Тренутке усамљености попуњавао сам најчешће читањем књига, ''дружењем'' са компјутером, гледањем филмова и путовањима. И тако је лагано протицао мој живот све до једног момента када је ту лагодну и комфорну монотонију пресекао ланац за мене драматичних догађаја, за које подстицај није дошао споља већ изнутра. Нећу вас гњавити детаљима али осетио сам неке здравствене тегобе, обратио се лекару и на крају тог процеса сазнао да су прогнозе за моје оздрављење лоше, да ми није простало још много живота и да морам да се лечим, да не могу више да радим, тојест да треба да идем у инвалидску пензију што се на крају и остварило.
&
            Када сам први пут схватио шта значи моја дијагноза уследио је шок. Доктору нисам готово ништа могао у том тренутку да кажем само сам нешто промрмљао и изашао из ординације. Онда сам отишао кући и тамо у самоћи почео да горко плачем. Људске сузе знају да потеку у разним приликама али као и у свему и међу њима има разлике, ово су биле сузе дубоке туге и зато у својој немоћи невине као сузе детиње. После ових напада туге пробудио се у мени неки инстикт самоодржања. Нисам желео да се помирим са тим да се ово мени дешава. Почео сам да се распитујем на разним местима о својој болести као и о томе да ли постоји нека установа која успешно лечи такве случајеве. Купио сам литературу из те области, почео да претражујем интернет, интересовао се за алтернативне начине лечења али ми све оно до чега сам дошао није давало много наде. У медицини  је забележен веома мали број излечења од моје болести и истраживачи углавном нису имали задовољавајуће објашњење за те случајеве. После тог сазнања наишао је нови талас туге и страха. Разлика је била једино у томе што више нисам имао наду ни у шта што не би стајало у домену чуда.
&
            Мада сам себи обећао да ћу се у овом сведочењу колико год је то могуће чувати закључака, одустаћу овај пут од тога, искрено се надајући да ће те се  сложити око ове моје тврдње: ''Веома је мало људи који су у стању да се дуготрајно и свесно баве питањем своје коначности, напротив, постоји неки вид одбране који се састоји и томе да човек углавном, само ако нема разлог којим је живот доведен у питање, избегава оваква размишљања јер је то неопходно да би се преживело и примерено је снази обичног човека''.
            Као што сам већ рекао ја сам се занимао за много тога, читао све и свашта, био веома радознао, пуно о чему размишљао али се питањем људског постојања нисам много бавио. То није било зато што нисам сретао такве теме већ ваљда због деловања већ поменутог одбрамбеног механизма. Кад човек почне да размишља о коначности људског живота неминовно се сретне са питањем вере. Али бавити се питањем вере интелектуално и бавити се тиме као најважнијим личним питањем су суштински две врло различите ствари.
            Разумски чинило ми се да то питање лежи ван неког граничног подручија које људски ум може да досегне – у том смислу нисам имао коначан одговор. Упркос томе мој став према питањима религиозности није био негативан.  Чинило ми се да је морална компонента у духовности јако важна и да она чини људски живот могућим јер ако би у противном животињски део људске природе надвладао и то би водило ка самоуништењу људског друштва. Неко механицистичко објашњење где целим универзумом владају безличне природне силе ми се такође чинило веома упрошћено да објасни сву величанственост људског постојања и његове духовности. Зато је у тој мојој магловитој представи било неког страхопоштовања али је све то било далеко од истинске вере.
            Некако између туге, питања попут ''Зашто баш мени''?, ''Где је ту правда''?, напада страха, осећаја  безнадежности, самооптуживања почело је да се промаља оно најважније морао сам дати лични одговор о свом односу према коначности не било ког већ мог живљења. Сада у овим околностима став према вери и трајању  људског живота није више била умна разбибрига или реторичка забава – то питање је постало најважнији избор који је икада стајао испред мене.
&
Ако ничега нема сем овог овоземаљског живота зашто онда не бих искористио ово преостало кратко време да проживим све оно што је могуће пре него што потпуно нестанем. Новац ми није био проблем како сам имао висока примања и пензија ми је била солидна, имао сам пристојну уштеђевину и приходе од кирије. Долазили су моменти када сам просто био преплављен таласима беса и незадовољства собом. ''Увек си био кукавица, учини нешто, испуни свој живот задовољствима, па ма колико год то трајало''. Чинило ми се да је мој проблем што сам стално глумио неку замишљену слику какав сам желео да будем или требао да будем уместо да учиним одлучне кораке и да свој живот испуним у садржинском смислу. Дошла су ми у сећање сви они моменти када сам остајао стегнут а требало је да делам и самопребацивања после таквих момената. Изгледало ми је као да огромна већина људи око мене живи док ја остајем усамљен. У оваквој ситуацији каква је моја то је имало посебно значење.
 Тако сам дошао на идеју да покушам нешто чега се сада стидим. Одлучим и пођем у један од ноћних локала. Како никада раније нисам био на неком таквом месту нисам имао тачну представу о томе како се тамо треба понашати. Прво сам сео поручио пиће и посматрао. Онда се одважим и приђем шанкеру чији су ми  физиономија и манири деловала тако као да би он могао бити неко ко је у свашта упућен.
''Господине усамљен сам и желео бих да целу ноћ проведем са неком дамом, под условом да могу да бирам, зашто сам, наравно, спреман добро да платим''.
На моје изненађење он ми је узвратио питањем: '' Ви сте изгледа први пут овде''?.
''Јесам'' одговорим.
''Па знате ја нисам баш сасвим сигуран али сам чуо да се оне девојке тамо тиме баве. Ако је вама непријатно могу их ја питати уместо вас'' рече и показа ми сто за којим су седеле две врло младе девојке и једна нешто старија отприлике нешто око тридесет година са једним младићем. Све су биле јако лепе. Одлучим и покажем му најстарију нашта ми рецепционар узврати:
''Имате укуса изабрали сте Џули, професорку''.
После извесног времена и неких детаља које не бих баш описивао девојка ми се придружила. Понудио сам да вечерамо.
''Како ви кажете'' одговорила је. Отишли смо у један ресторан. У почетку је разговор текао помало усиљено, ваљда то тако бива када се у друштву нађе двоје људи који се не познају и не желе да причају о себи. Претпостављам да је можда баш због обостране жеље да превазиђемо ту обома непријатну ситуацију разговор  кренуо спонтано и опуштено.  Постоји нешто што људе привуче једно другом, не мислим при томе на љубавну привлачност и чини ми се да се то десило те вечери. Почели смо да причамо  и да се смејемо као да се одавно знамо. 
А онда смо отишли до мог стана. Већ сам улазак у стан вратио ме је у тугу моје свакодневице. Све оно што је споља било природно у овом амбијенту претварало се у своју супротност. Ја, бедник коме је преостало још само мало живота, са младом женом којој овде није место, покушавам  да обезбедим оно што се као драгоцен људски дар новцем не може добити. И уместо да цинизам усмерим према себи излетело ми је:
''Џули изгледа да сте ви онаква Јулија какав сам ја Ромео''.
Истог момента схватио сам да сам погрешио видевши девојчин изненађени израз лица и можда ми се учинило сузу у крајичку ока.
''У реду господине новац који сте платили обезбеђује вам то право. Извињавам се била сам изгледа у заблуди'' одговорила ми је леденим гласом. Осетио сам се јако постиђеним и тада је ваљда сав очај који се скупљао проговорио из мене:
''Опростите ми молим вас задње што бих желео је да било кога повредим укључујући и вас. Ја сам један бедни чудак, самотњак без породице коме су лекари саопштили смртну пресуду па сам погрешно мислио да свој страх од смрти могу лечити на овај начин. Зато позваћу такси и молим вас идите'' рекао сам гласом који је подрхтавао. Девојка је пришла и док су јој сузе текле низ лице ухватила ме за руку и рекла:
''Заиста ми је жао. Волела бих да могу да вам помогнем али изгледа не могу ни себи''.
Тако сам ипак добио толико потребну кап људског саосећања и то онде где нисам очекивао и на начин на који се нисам надао.
&
Други могући одговор, у односу на онај да ништа не постоји сем овоземаљског живота,  је да Бог постоји. Једном сам на једном од својих путовања посетио један манастир на планини близу Београда у коме је живео један старац, монах, чија је духовност оставила снажан утисак на мене. Одлучим да одем и да га замолим да ми очита молитву за здравље. Отац Јован пре него што ће почети молитву ме погледа и рече:
''Болесни људи дођу овде са надом да ће оздравити. Свако ко прими са вером, искрено и дубоко молитву и ко се бори да живи са њом оздрави. Но то не треба мешати са тиме што неко од њих и умре од овоземаљске болести. Оздрављење је у нашем односу према Богу а не према било којој болести. Божија је промисао ко ће од нас и на који начин оздравити – Господ зна шта је најбоље за нас.'' Морам рећи да је молитва деловала снажно на мене и да сам осећао као да је кап спокоја који је поседовао отац Јован прешала и на мене.  Додаћу овде још нешто што је мени јако важно. Људи попут оца Јована носе на себи приметан печат свог начина живота и своје вере и тај њихов унутрашњи мир  је  мој главни  рационални и емоционални разлог у прилог  вере. Ја на жалост не спадам у оне људи за које би се могло рећи ''благо онима што повероваше а не видеше''.
&
Пошто сам вас упознао са обе стране моје недоумице сада можемо да дођемо и до суштине проблема који ме је мучио. Мрвице сигурности и спокоја колико сам био способан да примим у сусрету са оцем Јованом нису биле довољне да пробуде довољно вере у мени. Изгледа да чак и  пред моју извесну смрт, упркос краткотрајног спокоја и упркос страха, имам отпор да искрено и до краја прихватим веру. Главна препрека свему томе ипак лежи у мојој глави односно што тај мисаони и свесни део мене спречава онај емоционални и не дозвољава ми да до краја искрено прихватим веру. Надам се да сада боље разумете моје тврдње са почетка овог текста а које су се односиле на ограниченост размишљања. Дакле мозак који не уме да одговори на питања људске коначности ипак њима, питањима, блокира мој пут ка вери.
Извињавам се свима онима који буду читали наредне редове. Не нудим их као мудрости јер не видим да би то могао бити разлог да неко чита ово што сам написао, али их зато нудим као сведочанство о томе шта је једног усамљеног и уплашеног човека какав сам ја  натерало да, на чини ми се необичан начин, покушам да разрешим ово питање. У наредним редовима морам представити како сам размишљао да би вам постали јасни мотиви мојих поступака.
Са становишта овог стања у коме се налазим чини ми се да не треба да објашњавам зашто за мене постоје само два питања која се заправо стапају у једно. Прво од тих питања је ''Да ли се људско постојање завршава смрћу?'' а друго ''Постоји ли Бог?''.
Одмах да кажем да мој разум није дошао ни до једног коначног одговора на неко од ових питања, а како нисам желео да прођем попут Буридановог магарца који је умро од глади не могавши да реши који је од два стога сена већи да би га појео, одлучим да пробам да о свему размислим хладне главе.  Рекао сам већ да човек мора бити то што јесте и зато одлучим да поступим на начин како сам целог живота радио у својој струци. У свим оним ситуацијама где постоји коначан број одговора а човек не може са сигурношћу да се определи за неки од њих он процењује који је вероватнији или бољи.
Ако Бога нема ипак морамо признати постојање и деловање сила у природи и људском друштву. Те  законитости постоје и делују на нас тако да је људска заједница и судбина сваког појединца у њој од прошлости па до будућности само играчка у рукама тих безличних сила. Има логике у томе да човек упозна те законитости и да их употреби у своје сврхе. Људски морал и под том претпоставком има смисла јер је природно да је услов опстанка људске заједнице у увођењу правила понашања међу људима. Природно је такође и да другом људском бићу не треба да пожелимо оно што не желимо да неко учини нама. Оно што је проблем што такво гледање на питање постојања има и друге димензије. Јер ако у природи савршеније врсте потискују друге, ако у оквиру исте врсте долази до борбе за првенство  онда је и мени по тој логици  све дозвољено. Можда то може да објасни све непрестане сукобе међу народима и међу људима. Али ако је тако одакле онда у мени сва одвратност да учиним нешто лоше, одакле толики осећај стида и кајања када заиста учиним нешто што није добро? По томе испада да оно што човеку представља највећу вредност а то је љубав и људскост представља његову највећу несавршеност када је у питању опстанак. Најважније питање ако прихватим овакво становиште шта ће мени лично значити то што ће се можда у будућности решити питање смртности? Како под тим околностима ако нема никакве наде да поднесем помисао о своме крају?
Друго становиште је да Бог постоји. Ако је то тачно онда и људски живот и морал имају сасвим други смисао. Пре свега однос према другом човеку постаје однос према брату са којим имам истог прародитеља. Сем тога даје мом личном животу наду и смисао. Па чак и ако би све ово била заблуда онда је она боља и племенитија и човеку кориснија од свих истина до којих је дошао. Свестан сам и тога да ако овако будем размишљао нећу имати одговоре на низ питања. Не знам зашто у овом животу има толико бола или неправде, ни зашто ми изгледа да је човек створен тако несавршен да већина не успева да досегне веру, ни зашто постоје више религија? Знам и осећам једино то да је људски живот нешто тако непоновљиво и да ми је несхватљиво да се тако нешто тек тако завршава човековом смрћу.
Значи обзиром да немам сигурног коначног одговора једино што ми преостаје  је да прихватим оно што има више смисла, што ми се чини бољим и вероватнијим. Између два становишта од којих једно нуди сигуран крај а друго наду логично је изабрати ово друго.  Јер чак и да сам у заблуди немам много шта да изгубим. Овакав став могу да прихватим али тим прихватањем нисам обезбедио да истински почнем да верујем. Шта ми дакле ваља радити убудуће?
Читао сам о томе да се чудом неком и догоди да  одједном преко ноћи почне да верује. Ипак код већине није тако и када би људи само чекали да вера сама стигне до њих вероватно је никада не би ни постигли. Према свему ономе што сам знао човек до вере стиже мукотрпно. О томе говоре Свети Оци. О томе се говори чак и у другим религијама. Одлучим дакле да напустим град, да одем на село у викендицу, да понесем већу количину лекова, да се осамим и покушам да кренем путем вере. То је било једино што сам успео да смислим да ми даје бар било какве изгледе. Одлучим да све што доживим записујем.  Тако је и настало ово писаније које сада читате.   Желео бих, понављам,  да ово неко прочита и ако будем умро у овом стаху и неспокоју да бар остане траг о ономе што сам покушао.
&
У претходном делу већ сам вам у грубим цртама изнео свој план. Према прогнозама и лекарским статистикама људи у овој фази болести живе годину до две. Лечење се састоји из сталног узимања лекова и повремених одлазака на зрачење. Зато купим већу количину лекова и одем на село. Имам тамо веома добре комшије којима сам објаснио целу моју ситуацију и са којима сам се договорио да ме сваког дана обилазе и да ми помогну ако дођем у стање да не могу да се бринем о себи. Ту су ми била и кола са пуним резервоаром бензина  којима би ме за случај потребе пребацили до болнице. У граду се договорим са једним рођаком да ме води на зрачење када то буде требало. Рачунао сам да свеж ваздух, чиста природа и здрава храна могу да обезбеде оптималне услове за опоравак ако он буде био могућ. То је био спољни део плана. Онај суптилнији и важнији састоје се у мојој жељи да ако је то могуће кренем путем вере из разлога са којима сам вас већ упознао. Не бих желео да неко читајући ове редове помисли да сам се мислио да имам снаге да постигнем неки верски подвиг или да постанем духовник или светац. Уз огромно поштовања које имам према њима моје жеље нису сезале даље од тога да искрено и од срца поверујем у Бога и да стекнем бар мало од оног унутрашњег духовног мира какавог сам видео код оца Јована. Наравно постављало се питање да ли ја овакав какав сам могу то да постигнем, поготову у оваквом здравственом стању?  То ће ми време показати али једно је сигурно да ћу на овај начин обезбедити неке предуслове – имам самоћу, имам патњу, имам велики мотив и прилику да сво преостало време посветим овом циљу.
&
Тако је почела моја битка са самим собом. Прве дане провео сам у свакодневном читању молитви. Мимо тих тренутака покушавао сам да колико год је то могуће не мислим о својој болести надајући се  да вера мора да ми донесе лек. Да будем искрен највише сам прижељкивао излечење од болести али сам се такође надао да ако то и не буде било могуће да ћу бар добити снагу да у миру дочекам свој крај. Дани су пролазили а ништа се није догађало. Првобитни жар је лагано почео да се повлачи пред сумњом колико све то што радим има смисла. Није ми лако да опишем сав кошмар, безнађе и хаос који је почео да ме обузима. Изгледало ми је као да моје сузе немају где да кану. Себе сам видео као преплашено и усамљено биће у равнодушном универзуму глувом за моје вапаје. Изгледало ми је да све оно што ја покушам да урадим осуђено на пропаст. Све више ми је падало на памет самоубиство.
А онда  сам једне ноћи уснио чудан сан да сам затвореник осуђен на смрт који проводи последњу ноћ пред извршење казне у ћелији. Осећао сам ужасан страх. Мој стах је почео да прераста у хистерију. Вриштао сам, плакао и преклињао. Чинило ми се да ћу полудети. Чуо сам у ходнику стражаре како разговарају. Један од њих је рекао:
''Е годинама радим овај посао, већина их се плаши казне, али не памтим да смо имали овакву кукавицу''. На то се други насмејео и додао:
''Неће још дуго ево свештеника да га исповеди''.
Врата су се отворила и на њима је стајао отац Јован. Пришао ми је ставио руку на раме и почео:
''Видиш сине како ниси  најјадније и најусамљенији биће на овом свету. Драги Бог све види и све што дође од Њега лечи. Упореди ову ноћ и чекање судњег дана у молитви па макар био и болестан као што си ти. Реци искрено колико је Бог милостив што ти је осветлио пут наде и спасења. Не спира се лако оно што се годинама таложило. Човек нема другог пута сем овога јер су сви остали путеви станпутице. И колико год пута да паднеш и колико год да ти се чини да пут нема краја мораш наставити њиме. Једино се на њему се немаш чега бојати''.
''Помози ми оче Јоване, молим се а колико год да бих хтео да мислим о вери увек ми се мисао врати на моју болест''.
''Шта год да  се јави на путу можеш проћи само Бога никад не заборављај''.
После ових речи сам се пробудио сав мокар од зноја. Мој стални пратилац Страх овога пута није био сам  са њим је била и Нада. Оно што сам сањао ме је изузетно потресло. Пре свега што ми је на један упечатљив начин показано колико нисам био у праву док сам своје стање сматрао најгорим могућим. Онај несретник у чијој сам кожи био у сну би вероватно пожелео да има прилику какву ја имам. Сан који сам сањао је био тако упечатљив, емоције тако снажне као да сам то заиста доживео у стварности а његов смисао се толико ''уклапао'' у моју животну причу да сам поверовао да ми Бог показује како ме види. Догодило се још нешто веома чудно за мене – мој сумњичави ум овај пут није имао примедбе. Помислио сам да би чак и несретник осуђен на смрт имао наде ако би му успело да спас потражи у Богу. Поверовао сам и то да је ово први плод мојих настојања да задобијем веру.
&
Иако ми је већ поменути сан улио нову наду и даље сам стајао пред истим проблемом – шта човек треба да ради да би задобио веру? Овако како сам то поставио то може да изгледа као филозофски проблем али у мом случају то није. Неком ко сваки час може да умре то није интелектуално питање. Поново сам добио одговор на чудесан начин. Једнога дана моји комшије су отишли у госте у суседно село. Напољу је била хладно и кишовито. Ја сам се тог дана осећао јако лоше. Посебно ми је криза била велика увече. Покушао сам да некога позовем помоћу мобилног телефона али из неког разлога није било мреже. Тако сам се нашао сам,  немоћан и уплашен. Нисам се осећао способним да возим а напоље нисам смео да не бих покисао и прехладио се што би било можда фатално по моје здравље.  Из све душе сам завапио: ''Боже молим те помози ми! Господе Исусе Христе Сине Божији смилуј се на мене грешна!'' А онда сам после извесног времена некако осетио као да нисам сам у соби мада никога у њој сем мене није било. Немојте од мене очекивати да то опишем јер не умем. Једино што поуздано могу да пренесем јесте да у мени није било страха већ неки чудан спокој. И онда је мој ум просто био преплављен мислима које ћу вам описати и за које једино сигурно могу рећи да нису последица неког мог умовања. Те мисли гласе:
''Човек је биће састављено из душе и тела које чине нераскидиву целину. Дата нам је слободна воља да бирамо живот по души или телу.  Људима то није лако да схвате. Постоји један свесни део потребан да би човек живео на земљи и опстао. Догоди се често да нас пролазност  овоземаљског живота толико заокупи да уопште нисмо у стању да приметимо искру        вечности у нама. Наша суштина није у пролазности него у бесконачности али то је најтеже схватљиво кад нас зароби пролазност. Да би могли да се сјединимо са својим извором потребно је да  свесним делом увидимо своју суштину и учинимо да она постане наша водиља у животу. Они људи које то не увиде остају на мукама пре свега зато што њихове душе не могу да се ослободе пролазности тела и страсти којима су ухваћене. За сваку душу овоземаљска смрт је прилика да се ослободи материјалних окова и задобије вечност или пак да трајно остане заробљена у трулежу пролазности''.
Када сам  после извесног времена поново дошао у уобичајено стање осећао сам се много боље не само здравствено него и душевно. Поново ме је обузело слично осећање као и приликом сна. Оба пута ми је на чудесан начин указано на пут којим треба ићи. И један и други пут је осећај тог искуства које сам добио био толико јак да ум није имао некакавих питања. Помислио сам да бих да сам ово чуо уместо што сам доживео вероватно имао пуно сумњи и питања. Логично је било из овога закључити да искуство које човек добија упражњавајући веру даје верујућем такве плодове да он не тражи утеху на другој страни и да не рађа сумње у његовом срцу.
&
Тако проводећи дане приближио сам се часу када је требало отићи у град на зрачење. Морам рећи да ме је плашила помисао да ми тај одлазак не поремети то зрно крхог и драгоценог мира који сам тако мукотрпно почео да задобијам. Дошло је до тога да сам био у дилеми да ли уопште ићи у град. На крају чини ми се да су пресудиле речи оца Јована изречене у сну:
'' Шта год да  се јави на путу можеш проћи само Бога никад не заборављај''. Све оно што се до сада догођало било је добро по мене па тако одлучим да не мењам првобитни план.  Договорим се са рођаком и он је дошао и одвезао ме до мог стана у граду. Истине ради већ описана искуства створила су у мени осећај неке гордости. Чинило ми се да је пут којим корачам нешто посебно и да је то што ме је Бог одабрао последица мудрости мојих претходних одлука.  Како човеку мало треба и како радо помисли да је нешто више од обичних људи и како се увек у томе грдно превари. Имао  сам навику када је негде требало да одем да то буде довољно раније како не бих случајно закаснио. Тако сам се са мојим рођаком договорио да дође сат раније иако је до болнице требало негде око двадесет минута вожње. Најпре је он каснио петнаест минута, па смо онда упали у саобраћајну гужву тако да смо пред салом за зрачење били само који минут пре заказаног времена. Управо сам стигао на време да видим како се сестра спрема да преко реда уведе другог пацијента на зрачење. А онда је нешто провалило из мене почео сам повишеним гласом да причам о томе како то нема смисла, како нам зато тако и иде што се ни у чему не држимо реда и како Бог све види. Требало је још само да додам како се уопште усуђују да љуте мене Његовог изабраника. А онда се огласио пацијент који је требао да уђе пре мене: ''Молим вас извините господине, сачекаћу после вас, ја сам замолио сестру да ме прими раније пошто нисам одавде па ме моји колима враћају кући а мој брат треба на време да стигне на посао''. Био је то млад човек а у огледалу његових очију препознао сам исти страх и очај који је и мене нападао. Одједном сам се страшно постидео и некако промрмљао:
''Опростите много сам нервозан а у ствари могу да Вас сачекам. Извињавам се и Вама и сестри''.
''Много Вам хвала и мени је тако, потпуно Вас разумем!''.  Рекао је са пуно саосећања.
Тако сам ја, који стално вапим и преклињем за помоћ и саосећање у првој прилици када сам сам требао да их покажем открио своје ружно лице. Колико год да није моје да судим колико је тежак који грех у Божијим очима, упркос чињеници да сам се и постидео своје безосећајности и  покајао, овај ме је догађај натерао да се дубоко замислим над собом. Молим Бога да буде милостив према мени а колико сам ја сам према другима?
Терапије су за мене биле веома напорне, после њих сам био веома исцрпљен и нисам имао снаге да пуно размишљам. Једино чега сам се држао су биле молитве. Једва сам дочекао дан поновног повратка у село. Рођак ме је одмах после последње терапије довезао у село где су моји добри комшије заложили ватру тако да ме је дочекала топлина моје собе. Убрзо по доласку сам заспао.
&
Прво чега сам се сетио ујутру кад сам се пробудио биле су мисли којима сам дарован за време моје претходне кризе овде у овој истој соби. У почетку када сам их примио доживео сам то као потврду постојања Бога и доказ Његове љубави према мени. Сада ми је први пут пало на памет да су те мисли нешто више од тога да као и сви остали благодатни дарови имају пуноћу јер ми сем љубави дају наук и указују на пут којим треба ићи. Једном, приликом посете манастиру Студеници, купио сам књигу о једном од последњих руских стараца Михаилу Затворнику, а која ми је била веома драгoцена да сам јој се често враћао, држећи је на столици поред узглавља.
Била је у тој књизи мени једна поука, која је оставила снажан утисак на мене,  а која је гласила:
''Постоје две стазе. Једна је стаза самопрекоревања и смирења, а друга самооправдања и очајања. Прва је истинска стаза скрушености духа и покајања  и она води ка спасењу и смирењу. Друга је стаза гордости и самооправдања.''  Отворио сам књигу у жељи да поново прочитам ту мисао и случајно поглед ми се зауставио на једном другом месту. На њему је писало:
''Ви сте пријатељу мој посетили и Свету Гору и Валаам; беседили сте са оптинским старцима. Немам ништа да додам њиховим упуствима осим овога: није довољно познавати упутства, нужно је да се она упражњавају. Нас не спасавају речи него дела. Бог Вас благословио''.
Случај са мојим већ поменутим изливом беса пред салом за зрачење није ми давао мира. Природно је да свако ко се запути непознатим путем користи искуства оних који су њиме пролазили. У овом мом случају то су Свети Оци. Све оно што сам имао да прочитам о томе као и оно што сам сам успео да спознам водило је ка једном закључку. Смисао свега онога што сам до сада сазнао је да човек мора престати да буде оптерећен пролазношћу и свакодневицом, да се мора окренути вечности, да је зато потребно уложити напор и да је тај напор у самопрекоревању и смирењу. Зато сам одлучио да покушам да преиспитам самога себе са тог становишта. Увек сам се трудио да будем реалан човек. То значи да има један одређен број догађаја у моме животу којих се стидим. Али да будем потпуно искрен упркос томе моје гледање на самога себе имало је самопоштовања – себе сам и поред поменутих грехова и мана сматрао добрим човеком. Није се то гледање заснивало једино на пуком самољубљу ја сам заиста неко ко воли људе и воли да учини добро дело и ко је покушавао да то чини.  Постало ми је јасно да колико год то било тачно са неког личног становишта очигледно је да је са неког дубљег гледишта ово било недовољно за право постизање вере и унутрашњег мира.
Волео бих када бих на једноставан начин могао да опишем своја осећања. На жалост не могу – не умем. Ако бих покушао да изразим оно што мислим онда би то било да све оно што сам доживео од како се у мени родила жеља да кренем путем вере има смисла, да ми то доноси добро, да ме то заиста води смирењу. Значи има смисла наставити правцем којим сам кренуо. Стицајем околности моја болест и одлука да се борим против ње, чињеница да заиста виђам мали број људи, да се морам подврћи специјалном режиму исхране створили су услове који нису много далеко од аскетизма и жртава људи који су цео свој живот посветили Богу. Па зашто онда упркос силној жељи да оздравим, упркос добијене благодати, упркос поштовања  према онима који су живот посветили Богу у мени постоји неки отпор? Помислио сам једног момента шта би било ако би Божијим чудом ја потпуно оздравио? Какав би био мој однос према вери под тим условима? Другим речима, иако ми је много стало до тога да оздравим или прецизније да не умрем, иако ми се чинило да сам све спреман да урадим да бих то постигао, нисам сасвим сигуран, ако бих потпуно искрено одговорио да сам спреман на такве жртве којима се на пример изложио поменити старац.  Добровољно затворен у својој келији Михаило је проводио дане у посту и молитви потпуно посвећен богу и помажући људима који су га посећивали да дођу до вере. Одатле и реч Затворник уз његово име. Постојало ту и једно сасвим рационално питање које је гласило: Да ли само људи попут светаца могу да досегну праву веру? Ако би сви људи били спремни на такве жртве којима се изложио Михаил Затворник шта би онда било са човечанством? Може ли обичан човек да досегне смисао и дубину вере? Човек у својој тежњи да досегне веру не може бити неискрен, заправо нема смисла да буде неискрен а ја сам још увек имао дилему да ли сам  у стању да се у потпуности одрекнем старог начина живота да бих то постигао. Ако бих то урадио само из страха који реално постоји у мени онда то вероватно није оно право. На какав живот смо позвани? Чинило ми се да ако нађем одговор на ово питање  да могу постићи и веру. 

&
А онда је дошао један период великих здравствених проблема који су просто наилизили у таласима. Свака од тих криза била је проткана упечатљивим сећањем на неки претходни период мога живота. Постојало је нешто веома необично у тим мојим излетима у прошлост – као да је само сећање било само повод који ме је враћао у оне емоције које сам имао док сам реално преживљавао неки од догађаја присутних у сећањима. Мислим са нема разлога да вам описујем саму болест, њени симптоми се врло тачно описани у медецинским уџбеницима, важно је да вам верно опишем своја сећања јер се на крају показало да сва она имају једну поенту.[1]
&
Не сећам се тачно када се то догодило. Нисам чак ни потпуно сигуран да ли се уопште и десило. Али ако јесте вероватно нисам имао више од три до четири године. Сећам се оца и мајке како се смеју и мене како трчим између њих сав радостан и срећан. Када помислим на мир и љубав увек се тога сетим. Ваљда се ништа што сам касније доживео не може упоредити са тим сећањем. Нисам знао за смрт, за зло – био сам вољен и заштићен.
&
Био сам дете, ваљда други или трећи разред основне школе. Дружио сам се пуно деце али највише са Ружицом девојчицом из мог разреда и комшилука. Били смо пуно блиски јер смо те прве године одрастали заједно најпре у обданишту а онда у школи. Једног дана ме је баш изненадила питањем:
''Да ли се свађају твоји родитељи''?
''Понекад, ја се увек много плашим кад то чујем. А твоји''? одговорио сам.
''Синоћ је тата тукао маму. Ја сам се правила да спавам. Мама је плакала и ја сам плакала покривена ћебетом''.
Постоје тренутци када невиност детињства изненада наруши нека грубост и суровост света одраслих. Први пут то је увек праћено шоком који касније прекрију наслаге заборава неопходног да би се преживело. Ипак такви догађаји остављају трајан печат у нама било тако што се касније у животу користе као обрасци понашања, било у виду блокирајућег страха.
&
Једног дана када сам се вратио из школе, био сам тад већ први разред гимназије, затекао сам уплакану мајку код куће. Када  се у нашим животима догоди нека несрећа човек то некако нагонски осети. И ја сам тог дана готово истог тренутка знао да туга и сузе моје мајке нису обични да иза њих стоји некакав крупан узрок. Ридајући само је прозборила:
''Сине тата нас је напустио!''.
''Како напустио?'' питао сам.
''Тако отишао је са другом женом и неће више живети са нама''.
У први мах сам сав шокиран ћутао а онда сам и ја почео да плачем са мајком. Осетио сам неку чудну тугу, немоћ, силно сам желео да пронађем реч утехе а и сам сам био збуњен и уплашен. Чини ми се  да сам од тога дана постао други човек. Од веселог, насмејаног дечака који се није претерано разликовао од својих другова претворио сам се у усамљену и збуњену особу, несигурну у себе, што је постало моје преовлађујуће осећање све до болестид тог времена верујем да су могући догађаји који у тренутку промене неког човека и учине га да не буде више исти какав је био пре њих). Отац је изразио жељу да се и даље виђамо али ја нисам желео. Тако смо мајка и ја наставили живот у крњој породици, обадвоје разочарани и оптерећени осећајима незадовољства и кривице. Упркос мећусобној љубави и нежности  живот нам није био лак. Мајка је због одговорности што ме сама гаји а делом из неког унутрашњег незадовољства вршила  велики притисак на мене. Када се мајке сетим уз љубав и поштовање које имам према њој увек помислим како је човеку лакше да се избори са кривицом ако је тог осећања свестан. Моја мајка, будући да није она била та која је напустила породицу није имала разлога да размишља о себи као кривцу и чини ми се да и није свесно то помишљала али као да је негде скривено и од ње саме у дубини душе носила осећање да је крах породице дошао зато што у нечему није била довољно добра. Ја сам са друге стране постао несигуран, често сам се повлачио у себе осећајући се боље у свету маште. Ако бих тачно покушао да опишем како сам се осећао у то време онда је то нека мешавина незадовољства собом, жеље да задовољим мајку, осећање велике напетости због притиска да по сваку цену морам имати успеха у школовању што је на мене деловало као да сам ухваћен у неки ковитлац из кога нема излаза.
&
Проводећи дане у таквој атмосфери сам завршивши најпре гимназију, некако стигао до завршне године студија. Тада је уследио нови велики бол у мом животу – умрла ми је мајка. Колико год да смо у појединим тренутцима били напети и да ми се чинило да ме не разуме она је била једино особа за коју сам знао да сам  јој све на свету – и као таква њена смрт је престављала ненадкнадив губитак за мене.  После мајчине смрти први пут сам осетио шта значи непоновљиви терет личне слободе или личне одговорности како год се то звало. Престао сам да учим и нисам на испит изашао готово годину дана после мајчине смрти. Наравно био сам свестан да то није добро па сам посебно ноћу имао праве кошмаре и нападе незадовољства и самопребацивања. Тада сам се зарицао да ћу то променити али су на жалост моја воља и снага били слаби. Онда сам одлучио да одем у војску у којој сам такође остао годину дана.
&
 Време проведено у војсци и потпуно други начин живота дали су ми прилику да на себе погледам из једног другог угла. Једна од одлука коју сам донео тада је била да посетим оца по повратку из војске. Нисам га видео седам година а и тада сам избегао сусрет преласком на другу страну улице што мислим да је он приметио. Осећао сам се изданим од стране оца, бојао сам се да не разочарам мајку па ипак мислим да у дубини душе никада нисам престао да га волим. Жена због које нас је напустио више није била са њим. Живео је сам. Осећао сам се веома узнемирено  јер сам истовремено осећао и љутњу и страх да ми нешто не пребаци и жељу да га видим. У суштини нисам желео ништа посебно сем да будем са њим. Требало ми је пуно снаге да себе натерам да учиним тај корак. Сећам се да сам се пред вратима његовог стана пре него што сам  зазвонио прекстио и прошаптао: ''Боже помози ми''. Он је отворио врата, застао широм отворених очију, а онда ме загрлио плачући. Дуго смо тог дана остали заједно. Рекао ми је да је врло брзо пошто нас је напустио схватио колико је погрешио. Била га је стид и од мене и од мајке и није знао како да нам се обрати. Жена која је била са њим није могла да поднесе његову велику нервозу и и напустила га је после извесног времена. На растанку ми је рекао: ''Сине опрости ми. Био бих срећан да се виђамо често''.
Тако смо отац и ја поново пронашли један другог. Једном приликом сам понудио да ако хоће живимо заједно али ме је он одбио речима:
''Нисам био уз тебе када сам ти био потребан. Сада ти не требам. Ова врата су ти увек отворена и ја сам за тебе увек овде. Боље је да живимо као и до сада веруј ми''. 
 Други пут ме је посаветовао да треба да се вратим студијама и завршим то што сам започео.  Говорио је како треба да се оженим и да имам породицу.  Страшна је људска сујета. Иако сам код оца отишао јер сам у себи осетио снажну потребу за тим, иако ми је било потпуно јасно да су речи упућене мени биле из љубави и бриге ипак су ми сметале. Мислим да је и он то осетио. И мада нисам имао разлога да му било шта замерим прекинуо сам да одлазим. Нисам хтео да прекинемо виђање хтео сам само да пробам да нешто променим. После два месеца позвао ме је очев пријатељ и први комшија Сава:
''Пожури оцу ти није добро. Имао је инфаркт. Сад је била хитна помоћ и одвезли су га у болницу''.
Похитао сам у болницу. Када сам дошао до ходника тамо су стајали Сава и доктор. По изразу њихових лица наслутио сам да се нешто страшно десило. Преминуо је мој отац. Сава ми је пришао изјавио саучешће и рекао:
''Много је био срећан што се поново виђате. Рекао ми је да те моли да му опростиш и да ти кажем да завршиш факултет. Силно је те волео и поносио се тобом сине. Сви смо ми грешни али човек кроз живот мора ићи напред. Послушај га то би ти рекла и мајка о којој је све најбоље причао. Био је болестан али није желео да те тиме оптерети''.
 Горко сам заплакао знајући да сам сада сам.  Чудна је наша људска душа. Нисам успевао да натерам себе и завршим студије за очева живота нити спреман да прихватим очински савет а сада ето када ми оба родитеља нису жива нешто се пробудило у мени и учење је постало једино место где сам могао да побегнем од себе. Од гриже савести. Као да су се моји родитељи жртвовали да би мене натерали да завршим школовање. И завршио сам веома брзо.
&
Пошто су стручњаци из информатичких технологија веома тражени убрзо сам се и запослио. Други део аманета мојих родитеља који се односио на породицу нисам успео да испуним упркос чињеници да је то била и моја жеља. У оним годинама моје младости када обично почиње љубaвни живот, било је и време развода мојих родитеља  јако сам се повукао у себе.  Мислим да ме је околина из моје генерације лепо прихватала али је проблем био у мени. Осећао сам се јако узнемирено и несигурно у друштву упорно избегавајући  сва она окупљања и дружења тако драга младима, мада сам силно желео управо супротно. Тај несклад  довео је  до тога да почнем да се осећам мање вредним.  Очајнички покушавајући да то прикријем готово до савршенства сам прилагодио своје понашање том циљу.  Кад год човек у себи носи неку несавршеност и има потребу да је сакрије онда увек до начина понашања који му то омогућава дође полусвесно - полунесвесно. Тако сам и ја. Потреба да будем што више са својом генерацијом је довела до тога да сам користио све прилике где сам могао да сакријем своју несигурност а будем присутан. И обрнуто налазио сам изговор и успевао да избегнем оне ситуације које су могле да ме доведу у опасност да се испољи моја напетост. Наравно то није било увек могуће али сам ипак успевао да се некако притајим и оним приликама које су потенцијално могле да ме доведу у опасност останем непримећен.  У суштини такво стање је потрајало непромењено све до завршетка студија.
Поменуо сам већ да сам после мајчине смрти први пут сам осетио шта значи  терет који носи слобода. Дође у животу неко време када човек мора да се суочи сам са собом.  Кад му се врати све оно што је морао да заборави. Све се у мени помешало: страх од живота; жеља за животом; осећај да сам обележен и како ми се чини да је моје бреме најтеже;рађање помисли  да и други људи носе терет кроз живот па се у том смислу немам чега стидети;одлука да покушам да променим то стање;
Да ли сам у томе успео? Одговор је и јесам и нисам. Страха сам се ослободио. Само је у том протицању времена и мојих напора негде дошло до раскорака у коме нисам успео да препознам оно што вреди због онога што не вреди, док се једног тренутка нисам уморио и постао равнодушан. Удесио сам свој живот да буде лагодан. Ишао сам где сам хтео, радио шта сам хтео имао у том смислу нешто што би многи пожелели и био празан за оно најважније: нисам имао породицу.
Чудан је осећај имао сам у животу драгоцене дарове, љубав родитеља, зрно разума, завршио школу, радио посао који волим, победио страх у себи а ипак остао сам и на неки начин празан. Примио сам све то као судбину. Људи су увек у моме животу били драгоцени. Заиста ме је чинило срећним када учиним нешто добро за другога. Тако усамљенички пловећи кроз живот сам стигао до тренутка када сам се суочио са болешћу.
Моја професија је као што сам написао рад са компјутерима тачније програмирање. Смисао тог посла  је написати низ команди програмског језика  тако да оне задовоље одређене захтеве. Неко у том уопште не успе. Неко успе делимично. Неко успе потпуно али на веома компликован начин. Неко то учини тачно и веома лепо и једноставно.  Да би програм био заиста прави потребно је да  задатак буде добро замишљен и у складу са начином како је изведен.  Тако је и са нашим животима само смо ми ти који постављамо и решавамо задатак.
&
Ево нас опет у садашњости. Јутро је. Ноћас сам опет имао чудан сан. Сањао сам мајку и себе као дете. Питао сам:
''Мајко ко је родио свет''.
''Бог сине''!
''Јеси ли видела како изгледа?''
''Јесам сине, само се Бог не гледа очима''.
''А како се гледа?''
''Срцем сине''.
''Кад си га ти видела?''
''Много пута. Кад ме моја мајка држала у наручију. Кад сам заволела тату. Кад сам тебе рађала. Сваки пут кад сам те миловала и кад сам те погледала. И када сам се смејала и сузу пустила и кад никог другог није било да пружи утеху. Бог се на други начин каже Животодавац или Љубав. Са Њим човек има све а без Њега ништа. Она нам је дао све и свога Сина и живот а од нас тако мало тражи''.
''А зашто је створио свет?''.
''Зато што иако бескрајан и свемогућ и Он не може без љубави. Прво је био сам и бескрајно тужан. Онда је створио свет а на крају нас људе. Дао нам је живот и слободу, све што имамо од Њега је а једино што од нас тражи је љубав''.
''А шта је са онима који га не заволе?''.
''Ништа сине само они немају светлост, ни љубав, ни радост. Као кад човек залута у мраку, кад нема хране и воде''.
''Јер њих неко мучи?''.
''Нико сине јер је живот без Њега мука највећа. Сетио си се онога кад си био мали па скакутао између мене и тате. Бог је сине тада био са нама''.
&
Јутро после сна. Ја сам миран. Страха више нема. Шта год да буде нек буде воља Његова то мора бити добро по мене.  Имам још само један задатак који морам завршити а то је ова исповест. Узимам лаптоп можда последњи пут.
&
Леп је осећај имати цео свој живот као на длану. Сада је све у потпуном складу јер је присутно једино што му је недостајало – Бог. Моје сећање на рано детињство је било у ствари сећање на Њега. А онда су ме уплашили људи који окрећу главу од Њега чинећи од живота пакао. Убрзо сам и ја постао као они. У власти похотног тела, немоћног ума и смућене душе. И само када бих у ретким тренутцима, најчешће немоћи, успевао да за тренутак очистим срце, добијао сам по кап блиставог светла и животног сока. А онда бих се одмах окренуо себи, заборавивши у трену све и Његова слика се претварала у магловиту чежњу за нечим недокучивим. Поготову је ум ту био немоћан – корисити га је било као покушати да сместиш океан у посуду а то је једино могуће ако избушиш зидове  да пропусте воду. Да сам само раније научио да Га видим све би било друкчије. Уместо да осуђујем родитеље и себе могао сам да све опет вратим на своје место. Како је све то било једноставно и на дохват руке.  Волети и себе и људе а осуђивати само дела. Вера нас чини много бољим – јер онај ко верује има разлог да покуша да поправи себе и има дубљи однос према другим људима.
И сва се мени тако драга мудрост могла свести на само једну једину реченицу: ''Шта год да се у животу дешава само тражи Бога прими мирно његове дарове и све ће бити у потпуном складу''. Ово није мудрост већ сведочење које се једино на себи проверава. Не постоји ништа важније за мене од онога што сада осећам.
ЕПИЛОГ
До ове потресне исповести дошао сам на необичан начин. Пре извесног времена купио сам викендицу у једном селу у Шумадији. Власник,  сељак из тог села по имену Живојин, је инсистирао да је услов за продају куповина не само викендице већ и свих ствари у њој. На моје изненађење викендица је била изузетно лепо сређена и пуна доброг намештаја, техничких уређаја у одличном стању, међу њима чак и један одличан лаптоп рачунар, као и библиотекa са доста  књига. Како је цена била веома повољна упитао сам Живојина шта је разлог да сам није задржао неке од ствари у викендици он ми је испричао необичну причу:
''Ову сам викендицу добио на поклон. Ту је живео један сирома што је сад умро. Био је пуно болестан а ја и Миланка смо га гледали. Нисам ни знао да ће ми је оставити док ме једног дана пошто је умро нису позвали на суд. Прво сам се преп'о а онда кад сам отишao и чуо о чему се ради заплак'о сам. Замисли господине он је то оставио нама јер смо га гледали. А био је добар сирома. Одморио се. Да опрости Бог господине кад је умро изгледао је ко да је заспо па нешто лепо сања'' рече Живојин прекрсти се па онда настави:
''Тражио је у тестаменту да ми користимо викендицу или да ако решимо да је продамо морамо продати са свим што је у њој. Унук треба да ми се школује па морам да је продам''.
Пошто ми је одговарала куповина прихватио сам Живојинове услове. На крају по обављеној продаји Живојин ми рече:
''Док је овде био болестан стално је нешто пис'о  на овој машини овде. Једном сам га пит'о шта то стално записује а он ми реко: ''Исповедам се Живојине''. Волео би господине ако будете то нашли да и ја прочитам''.
Заинтересован овом причом укључим лаптот. На рачунару сем оперативног система и програма ''MS Office'' није било ничега сем што је у делу ''My Documents'' био фолдер са необичним називом ''Ја''. У њему су била три фајла. Један под називом ''Прочитајме'', други који сте прочитали под називом ''Лептиров лет'' и трећи једна песма са насловом ''Увек иста песма''.

ПРОЧИТАЈМЕ
Ако буде воља Божија моју ће исповест неко наћи и прочитати.

УВЕК ИСТА ПЕСМА
БЛАГО ЉУДИМА
КОЈИ ЈЕДНОСТАВНО
ЖИВЕ
НЕ ПОСТАВЉАЈУЋИ
БЕСМИСЛЕМА ПИТАЊА
О СВЕОПШТЕМ СМИСЛУ
И КАО ТАКВИ
ИМАЈУ СВОЈЕ МЕСТО
 БЕЗ ПОТРЕБЕ ЗА
ПРЕИСПИТАВАЊЕМ
ПОЛОЖАЈА ТОГ МЕСТА
У СВЕУКУПНОМ ПОРЕТКУ
КАО НИ РАЗЛОГ
ДА СЕ БАВЕ
ЊЕГОВОМ ТРАЈНОШЋУ

А НЕ КАО ЈА КОЈИ
УМЕСТО ДА ЖИВИМ
ЈЕР САМИМ ТИМ
ШТО САМ РОЂЕН
ИМАМ НЕКО
СВОЈЕ МЕСТО
СТАЛНО НЕШТО
СУМЊАМ
ОЧЕКУЈУЋИ ДА
НЕКАКО
ДОЂЕМ ДО
КОНАЧНОГ ОДГОВОРА
НА БЕСКОНАЧНА ПИТАЊА

НО ШТА ЈЕ ТУ ЈЕ
ЧОВЕК ЈЕ ОНО
ШТО ЈЕСТЕ
У ЧЕМУ НАРАВНО НИСАМ
 НИ ЈА ИЗУЗЕТАК
ПА ТАКО ХТЕО НЕ ХТЕО
НАСТАВЉАМ ДА
ТРАГАМ НА ЈЕДИНА
ДВА НАЧИНА КОЈА
МИ СТОЈЕ НА
РАСПОЛАГАЊУ
ГЛАВОМ И СРЦЕМ


ТРАГАЈУЋИ ТАКО
ГЛАВОМ
ДОЂЕМ ДО ТРИ
МОГУЋА ОДГОВОРА
КОЈИМА САМ РАДИ ЛАКШЕГ
РАЗУМЕВАЊА
НАДЕНУО ИМЕНА
КОНАЧНОСТ, ПРОПАСТ
И СПАС

ЗАШТО КОНАЧНОСТ?
ЗАТО ЈЕР МИ СЕ ПОНЕКАД
ЧИНИ ДА САМ
КРАТКОРАЈНИ БИЋЕ
ИЗЛОЖЕНО ДЕЈСТВУ
БЕЗЛИЧНИХ СИЛА
ПРОСТО РЕЧЕНО
НЕШТО КАО ХИР
ИЛИ ГРЕШКА ПРИРОДЕ
И ЗАТО МИСЛИМ
ДА ЈЕ МНОГО ЛАКШЕ
ОНИМА ПОМЕНУТИМ
НА ПОЧЕТКУ ПЕСМЕ
КОЈИ БАР ЖИВЕ У СКЛАДУ СА
СВОЈОМ КОНАЧНОМ СУШТИНОМ

ЗАШТО ПРОПАСТ?
ПОНЕКАД САБИРАЈУЋИ
УТИСКЕ
ПОМИСЛИМ ДА ЈЕ ОВАЈ
СВЕТ СИГУРНО У
ВЛАСТИ ЂАВОЛА
КОЈИ ЈЕ ПОБЕДИО
ПА ТАКО
ОНИ КОЈИ КАО ЈА
ПОКУШАВАЈУ ДА
ОДГОНЕТНУ СУШТИНУ
ДОБИЈУ ПРОКЛЕТСТВО ИСТИНЕ
О КОНАЧНОСТИ ШТО ЈЕ
СИГУРНО ГОРЕ НЕГО
ЗАБЛУДА ОНИХ ГОРЕ
ПОМЕНУТИХ

ЗАШТО СПАС?
УЧИНИ МИ СЕ ПОНЕКАД
ДА ЈЕ НЕМОГУЋЕ
ДА СУ ВЕЛИЧАНСТВЕНИ ДАРОВИ
ДАТИ ЧОВЕКУ
ТЕК ТАКО УЛУДО
БАЧЕНИ У НЕШТО КРАЈЊЕ
ПРОЛАЗНО И ДА СЕ
НЕ МОГУ ТЕК ТАКО
ИЗГУБИТИ
ЈЕР СУ ОНО ЗРНО
БЕСКОНАЧНОСТИ
ДАРОВАНО НАМА

А ОНДА УМОРНА
ГЛАВА ЗАСПИ
СРЦЕ СЕ ЈАВИ
ЗАРОНИМ У СЕБЕ
И ЧУЈЕМ ГЛАС
НЕ ПЛАШИ СЕ
СИНЕ
УВЕК СМO МИ
УЗ  ТЕБЕ
СТАЛНО НЕКА ТЕ
ЉУБАВ НАША
СВУДА ПРАТИ
ТВОЈИ
ПРАОТАЦ
И
ПРАМАТИ
ИМА НЕШТО
ШТО УМ НЕ УМЕ
ДА РАЗУМЕ
ВЕЧНОСТ СЕ НЕ ХВАТА
САМО СА ДЕЛОМ
ВЕЋ ЦЕЛОМ
ДУШОМ И ТЕЛОМ
ОНО ШТО УМ
НЕ МОЖЕ ДА СХВАТИ
ИЛИ СЕ НЕ СЕТИ
ТО ДУША ПРИХВАТИ
И ОСЕТИ

Објављено у зборнику ''ЦРТЕ И РЕЗЕ 2'' у оквиру конкурса ''АНДРА ГАВРИЛОВИЋ 2009''



[1]              Претходних неколико редова сам, захваљујући чињеници да овај текст куцам на рачунару,  уметнуо на ово место иако су они написани при крају ове моје исповести. Ово додајем да би спречио евентуалну забуну и нелогичност. Иначе већи део овог текста је писан готово паралелно са догађањима које описује.


2 коментара:

  1. Dugo sam razmisljala kako da ti odgovorim,ali je postalo nepristojno cutati.
    Sam znas kako se nekad dobro vidi zatvorenih ociju,koliko se dobro moze cuti i bez usiju i kako se duboko moze razumeti neizgovoreno.Nista na svetu ne nestaje prostim uklanjanjem.Prijateljstva zasnovana na iskrenosti se nose i osecaju.
    Umetnost koriscena reci tako da zive,doticu,miluju,nagrduju i kaznavaju je velika.Nikada to nije samo dar i samo rad to je i pogled BOGA kroz tebe.

    ОдговориИзбриши