ПИСАЊЕ

Чему писање? Једноставно питање. Две речи. Безброј одговора.

Ево примера једне сасвим практичне користи коју можемо имати од писања. У животу водимо многе борбе. Мудри људи кажу да је најважнија ону коју водимо са собом. Упознај самог себе – каже стари филозоф. Али како? Како кад у исту реку не уђох два пута?! Како кад нисам исти јуче, данас и сутра? Како кад сам тако личан, пристрасан, сујетан? Написао сам једну песму о томе. 

СА ДРУГЕ СТРАНЕ ОГЛЕДАЛА 

СЕЋАШ СЕ КАКО

МРКЛИ МРАК

КО ПЛАШТ

ПОЦЕПА

МУЊЕ КРАК

И СВЕТЛОСТИ

ШТО ЈЕ

ОДОЗГО ПАЛА

ДО СОБНОГ

ОГЛЕДАЛА

СЕЋАШ СЕ КАД ТИ

ТАЈ ИЗНЕНАДНИ

КРАТКИ  СЈАЈ

У ИСТИ

ПОГЛЕД

СМЕСТИ

ПОЧЕТАК

ТРАЈАЊЕ

И КРАЈ

СЕЋАШ СЕ ТАД СИ

ПРВИ ПУТ

СЕБЕ ВИДЕО

БЕЗ ЛИЦА

ПОД НОГАМА

ТИ БЕШЕ ПАЛА

ГОМИЛА МАСКИ

СА

ДРУГЕ СТРАНЕ

ОГЛЕДАЛА

СЕЋАШ СЕ

ЧУДНОГ ОСЕЋАЈА

КАД НИСИ

 ЗНАО КО СИ

МАСКЕ

ИЛ ОНО ШТО

ИХ НОСИ

СЕЋАШ СЕ

СТРАХА  КРИКА:

ЗАР МОРАМ

СТАЛНО

ДА БИХ БИО

ЦЕО

СПАЈАТИ

НЕСПОЈИВО

ДЕО

 ПО ДЕО

 Душа  има своје путеве који се опиру законима обичног, људског разума. Можда нам могу помоћи други људи? Могу сигурно само то није лако.  Постоји још један начин да помогнемо себи. Кад нас нешто мучи, кад нисмо сигурни где би, кад нам се чини да ништа нема смисла, када смо због нечега неописиви срећни – запишимо то! 

ЗАГОНЕТКА

Ако  се добро сећам

Видели су се звуци

Нечујног

 Чула  се

Светлост

Невидљивога

Пуном тишином

Одзвањале су

Неизговорене речи

Били су

Свуда разбацани

Покидани  комади

Нераскидивог

Осећао се

Пуни смисао

Бесмисленог

Хаос

Је био

У савршеном реду

У потпуном

Миру опуштала се

Хистерија

Кроз  статично

Време

Истицао је

Простор

Поглед

Раздељен на делове

Откривао је

Тајне велове

Деца су радила

Чекајући да се

Наиграју нерођени

Родитељи

Док сам ја

Читао

Стихове

Никада неписане

Песме

 

Награда ''Цар Константин''  на међународном сусрету песника ''Бранко Миљковић'' Ниш 2010 

НЕКАКАВ СМЕХ

СВЕ МИ ДАТО

А МЕНИ МАЛО

ТОЛИКО БИ

РЕЋИ ХТЕО

А  ЈЕДВА ДА БИ

У СЛОВО СТАЛО

ПА ОПЕТ

ТРАЖИМ НЕШТО

ЈУРИМ  ЛЕВО

ПА ДЕСНО

ПОСРЋЕМ

УСТАЈЕМ

ПАДАМ

НИГДЕ МЕ НЕМА

СВЕ ЈЕ ТО ИСТО

НЕРАЗМРСИВО

 КРИВО  ПРАВО

ТУГА, РАДОСТ

МОЋ НЕМОЋ

ВРЛИНА, ГРЕХ

САМО СЕ

ОДНЕКУД ЧУЈЕ

НЕКАКВ

КО ЋЕ ГА ЗНАТИ

ЧИЈИ СМЕХ

А онда оставимо тај лист папира или дигитални запис, пустимо да време донесе нову маску на наше лице па му се онда вратимо. Добијамо нај тај начин оно потребно растојање да погледамо непристрасно, не неког другог, већ себе самог! Зар то није величанствено? Можемо и да разговарамо са собом на један други начин. Покушамо ли да одговоримо на неко од тако постављених питања већ смо на корак од света стваралаштва, уметности, књижевности, мудрости. Са тог места се можемо бацити поглед високо. То је оно место са кога је Бог пошао када је има само Реч и ништа више. То је поље Светог Духа. Можда после тога осетимо да нисмо тако сами! Да смо део тројства:  Бог-људи-ја.Морам се опет помоћи једном песмом.

Наш живот без других људи би био празан. Да је Бог хтео да будемо сами онда би нас такве створио!  Да живот нема смисла не би смо живели!  Потребни смо једни другима! Потребан нам је међусобни додир.  Да чујемо и да нас чују! Ради путоказа. Тако је много лакше. Можда може и на други начин. Не знам! Потребан ми је разговор са Вама! Можда тако будемо мање сами. Кад нас други чује онда наше речи престају да буду крик усамљеног.

Овај блог је настао из  моје потребе. Пишем. Остаје нада да у томе може пронаћи нешто вредно и неко други. То је моја пружена рука ка Вама! Хвала свима онима који буду жртвовали део свог времена да се на овај начин сретну са мном. Посебно хвала онима који ми буду одговорили.  Ма шта хвала поклонићу вам у знак захвалности  један песмом ухваћени комадић среће.

И ТАКО

СЛУТИМ

ГЛЕДАЈУЋИ ШИРОМ

СКЛОПЉЕНИХ ОЧИЈУ

У БЕСКРАЈУ НЕВИДИЦЕ

ДАЛЕКУ СВЕТЛОСТ

КОЈОЈ КО

СВИТАЦ ЛЕТИМ

ПУТЕМ ШТО

 ВЕЧНОСТИ ВОДИ

А ОНДА

КАД СЈАЈНОЈ ЗВЕЗДИ

СТИГНЕМ

НИЧЕГ ВИШЕ

НЕ МОГУ ДА СЕТИМ

И НИШТА МИ РЕЋИ

НИЈЕ ЛАКО

ПА ШАПНЕМ

СРЕЋАН САМ

И ТАКО...