Садржај

Април 2011: ПИСАЊЕ, ЛЕПТИРОВ ЛЕТ, ЗАВОЂЕЊЕ, КРАТКЕ ПРИЧЕ

Мај 2011: БУДИМО ЉУДИ, ПОХВАЛА ЛУДОСТИ, ПЕТ ВЕЛИКИХ ТАЈНИ, ТЕСТАМЕНТ

Корисне информације о блогу су на страници Читаоцима

четвртак, 14. април 2011.

КРАТКЕ ПРИЧЕ

ТАЈНА ПРИЧА О МАЛОМ ПРИНЦУ
(или како сам одрастао да бих могао да упознам Малог Принца)
1966
            Када сам први пут срео Малог Принца био сам дете. ''Шта радиш?'' питао ме. ''Немој да ми досађујеш. Ти ниси херој, не бориш се са непријетељима, никога не ослобађаш, нема у твом животу авантура – једном речју досадан си'' узвратио сам му. ''Нема ту чак ни девојчица'' помислио сам кришом. Он ме је само тужно гледао. ''Нема везе, разумећеш ти мене кад одрастеш у дете, срешћемо се ми опет''. ''Не верујем'' одговорио сам. ''Ти ћеш ме сам потражити, видећеш и онај невидљиви део о осмом астероиду, то је предност оних који споро расту''  узвикну он и отрча.
2004
Осми астероид (број 331 за одрасле)
            На осмој планети која је у ствари била само мали астериод затече мали принц ћерку и оца. Ћерка је била лепа са великим очима. У њеном погледу крила се туга. И осмех. И загонетка. Отац је био стар и дебео. Носио је седу браду. Волео је да личи на мудраца. За њега ништа није постојало тако вредно као његова ћерка. Стално је о  томе говорио. Веровао је да у суровом свету  дете неће моћи  без његове љубави. Хтео је да је свему научи. Толико је пута то понављао да је изгледало као да ћерка постоји ради њега. Да би имао свој циљ. Она га је тужно гледала. Било јој је жао да га разочара. Мамила су је светла далеких звезда. А она на пола корака од оца и звезда није знала где ће. Мали Принц је све разумео. Он приђе оцу и рече ''Не бој се за њу, ја ћу увек бити када буде било потребно да јој помогнем и пренесем твоју љубав''.  Отац је разумео. Био је срећан. И тужан.
ЈОВАН
Ништа није било онако како је Јован замишљао одлазећи у Велики Град. Чак ни то што је добио посао – контролора у ГСП-у, није могло да потре тугу за родним крајем, усамљеност, мемлу сутерена у којима је био подстанар, заједљивост колега од којих је добио надимак Сељак и то што није имао идеју шта даље. Време је полако, кап по кап, таложило у њему бес и огорченост. И колико год то било чудно једини тренутци када је стварно уживао били су на послу. Своју малу игру развио је до савршенства. Посебно је уживао кад наиђе на неког ко се стиди што је ухваћен – било зато што нема карту или је негде затурио. Тетрално је говорио: ''Пронађи карту ако можеш, види можда је у чарапи'''. Што је жртва више патила то је више уживао. Били су то једини тренутци када је и он био важан. Када је био део окрутног света. Једино светло које га је храбрило у мрачној свакодневици. Дрога која га је све више опијала  - од које је постајао све више завистан.

САМОСПОЗНАЈА
Десило се то осамдесетих година у време мојих студија. Мој собни колега и пријатељ Неша ме је позвао у госте код својих у Медвеђу.  Било би то по гостопримству и топлини којом сам примљен као и по прекрасној природи, једно од оних путовање која се дуго памте, да није било догађаја који је остао једно од најупечатљивијих искустава у мом животу. Једне вечери док смо у стану Нешиних родитеља, који се налазио на четвртом спрату  стамбене зграде, вечерали, најпре се зачуо језив хук а онда се читава зграда затресла. Струја је нестала. Био је то земљотрес на Копаонику, један од највећих који су погодили Србију. Нешина мајка је вриснула а ја сам осетио такав талас страха и панике да ми се коса подигла на глави. Тренутак  сам био паралисан а онда сам осетио порив да се што пре бесомучним бекством морам удаљити у сигурност ван зграде. Срећом, та паралисаност  ме је спасла нечега чега бих се вероватно стидео до краја живота. Мој пријатељ је потпуно прибраним и мирним гласом, као да се ради о нечем најобичнијем рекао: ''Мама смири се, не бој се ево ти ћебе, узећемо лекове и полако изаћи напоље''.  Тај његов мир утицао је на све нас. Полако смо изашли из стана, помажући и неким другим људима са малом децом, стигли смо ван зграде. Ја ни данас не знам одговор шта би било да мој пријатељ није био тако храбар.
ПОСЛЕДЊА ПОРУКА
Последњи аманет пред смрт једног старца остављен потомцина окупљеним око његове болесничке постеље
Децо моја толико тога бих вам желео казати а тако ми недостају и време и речи. Приближава се час када ћу пред Господом сведочити оним што радих у животу. Пуно тога се скупи за грешног живота и доброг и злог. То је изгледа наша људска судба од које се не може побећи. О рђавом, о злу сам већ доста пута говорио и нећу сада. Не бих много ни о добрим делима јер човек кроз њих увек више добије него што да. Зато их је увек и лако чинити. Шта колико тежи на кантару добра и зла само Бог зна. Па иако то знам, као и то колико је људска памет  мала, усудићу се да кажем о оном што се мени чини најважнијим. Нећу дакле говорити из памети већ сведочити. Човек је самом себи увек највећи противник. Нема веће благодати од победе над собом. Победити себе значи видети у човеку брата чак и кад чини нешто што ми није по вољи. Победити значи и одрећи се нечег што можеш имати ако није по правди.Кад год би ми то у овом грешном животу пошло за руком добијао сам нешто што се  тешко са ичим може мерити, ни радошћу после  нечег доброг, ни са покајањем, ако нису дошли после неке победе над собом. То је као да сте закорачили једну степеницу ка небу после тога човек више никад није исти. После тога човек је увек јачи  Куд год да идете, шта год да радите волео бих да вас свуда прате ове моје речи. Ви, моји сте најдрагоценији дар што добих и нека ми вас  Господ чува...
ДЕДИНА ПРИЧА
Oво је сећање на ноћ уочи Колубарске битке које је један старац препричавао својим унуцима.
Седели смо те ноћи уз ватру и ћутали. Свако је о нечему мислио а највише о сутрашњем боју. Одједном зачусмо кораке и појави се пред нама ђенерал Мишић. Поскакасмо но он нам рече: ''Седите браћо а и ја ћу сести да се мало огрејем''. Завлада тишина још већа него пре. Били смо збуњени нисмо знали шта би рекли. '''Што ћутите браћо?'' . ''Страх нас је ћенерале'' одговори Ђак најмлађи међу нама. ''И мене је синко. Читавог живота ме прати и то не један већ разни страхови. А највећи од свих је да не изневерим себе. Бог ће знати можда сутра неко од нас и погине. А опет да се сутра не појавим тамо, да живим још сто година умирао бих сваког дана. Ако је тако другог пута немамо јер само овај којим идемо носи мир. У нама сигурно а можда ако буде воља божија и у земљи.Него да се ви одморите одох ја даље'' рече ђенерал Мишић устаде и оде.
Објављено у збирци ''Најкраће приче 2009'' издавачка кућа Алма.


ЗАДУЖБИНА

Свачега сам се је у својој дугој адвокатској каријери нагледао. Мало шта ме може изненадити. Ипак, међу оним случајевима, који ће ми трајно остати у сећању, је случај господина Несторовића... Да, оног Несторовића који је оставио имовину библиотеци. Живимо у малом граду, свакодневно срећемо исте људе и имамо опсену како их познајемо. Сам  Бог ће знати какве све тајне крију. Петнест дана пре Несторовићеве смрти позвали су ме у болницу. Био је самац, није се женио и нема ближе родбине.  Несторовићи су још пре Другог светског рата поседовали огромно имање. Више од пола града било је њихово. Онда кад су дошли комунисти суђено је старом Несторовићу, деди задужбинара, који је осуђен на смрт стрељањем. Одузета  им је имовина, а њима је остала само кућа у центру, она која је и поклоњена библиотеци. Оно што је било изненађење је огромна количина злата у дукатима коју је поседовао. Ви знате да је покојни Несторовић био веома скроман и повучен човек, усамљеник. Морам признати копкало ме је, па сам искористио прилику да га питам зашто ништа од тог великог богатства он лично није користио. Његов одговор ме је баш зачудио. ''Нисам хтео да будем као Наста''. Наста, коју су у граду звали лудом, у младости је била велика лепотица. Тада су је звали лепа Наста. Била је веома охола и нико јој није био довољно добар. Касније, кад је остарила и кад су се на њој видели само трагови некадашње велике лепоте, наставила је и даље да се понаша као да се ништа није променило. Достојанствена, усправна, висока и мршава, офарбана у црвено, одевена у гардеробу јарких боја, пролазила је улицама попут краљице. Ово је, наравно, изазивало подсмех у нашој малограђанској средини, па је тако од лепе Насте постала луда Наста. Видевши мој изненађени поглед Несторовић је наставио: ''Ја сам ово злато пронашао случајно, пре петнест година, кад сам имао шездесет година. Отац ми је, као што знате, напрасно умро, па је тајну понео са собом. Мислим да се плашио за мене, па ми ништа није рекао. Тако ја ово благо готово да нисам ни осећао као своје. Нисам га зарадио и дошао до њега неком својом способношћу, нисам га имао кад сам био млад, кад је то имало смисла. Шта би ми оно сада донело? Да ми неко приђе, нека жена или изненадни пријатељ, то сигурно не би било због мене. Можда би ме неко опљачкао или убио због њега.  Знате важно је да човек буде оно што стварно јесте. Наста, због које сам можда остао усамљеник, никад није хтела да прихвати истину и схвати да се временом све мења. За мене је ово начин да дам смисао свом животу и да будем оно што јесам. Књиге су ми све ове године биле најбољи пријатељи. Шта сам друго и боље могао да урадим?''.

БАЛАДА О ПРОРОКУ

Стрпали ме у ћелију. Обукли ми кошуљу. Кљукају ме лековима. Тресу  ме струјом. Али ако, тако ми треба! Хоћу  ја да спасавам свет! Могао сам лепо да гледам своја посла. Као да ми је мало што сам спознао истину! Ми смо  написани. Да Творац је, у ствари, написао роман или причу. Цела  стварност, заједно са свима нама, само је део те приче. Кроз причу ми смо живи, волимо, патимо, смејемо се, рађамо, умиремо.Онда је Творац потпуно заборавио на нас. Зашто би и памтио када је створио толико светова. Од памтивека ништа друго и не ради већ само пише.   Ми  можемо да видимо и те друге приче. Отуда илузија протока времена. Које су последице овог открића? Не морамо уопште бити несрећни. Тајна је у томе да треба само прећи у другу, одговарајућу, причу. Може се и написати потпуно нова, своја прича, само зато се морате мало више помучити. Али људи су кукавице, ситне душе, све би дали да сачувају привидну сигурност свог лика. Свеједно, каква год била стварност у којој постоје. Који лудаци, ја им открио истину, а они мене  стрпали у лудницу! Додуше, можда нисам ни тако лоше прошао, Исуса су распели! 

Објављено у збирци ''Најкраће приче 2010'' издавачка кућа Алма.

ПРЕЛАЗ

Често нам у језик уђу стране речи. Мало ко узме лексикон или речник па потражи тачно значење ових речи. Више по смислу и садржају, осетимо њихово значење, да би касније и сами почели да их користимо. Тако ово раздобље, краја двадесетог и почетка двадесет првог века, у низу бивших социјалистичких земаља зову транзиционим. Ствар укуса, ја лично увек више волим да користим, ако је то могуће, неку нашу реч. Рецимо, мени се чини да је домаћа реч прелаз много сликовитија. Покушаћу да вам покажем зашто мислим како мислим. Описаћу вам један врло поучан случај на основу кога ће се, надам се, и вама, као и мени, наметнути исти закључак. Богољуба Шестића је читав град знао по надимку Шеки. Сиров у опхођењу, са врло малим образовањем, вредан, продоран, упоран и истрајан, успео је да од мале занатске радионице направи велику фабрику у којој  је радило неколико стотина радника. Уз то, постао је власник већег броја значајних некретнина, у граду као и другде, по  земљи и иностранству. Сваки туђи успех је, наравно, неопростив! Ђавола би он то могао сам, да није било политичара тог и тог! Лопина, накрао се, ко се данас поштеним радом могао обогатити! Овакве и сличне приче, којима људи видају ране сопствених неуспеха, просто  су се ројиле око Шекија. Али варате се, ако мислите да из обичног народа говори само злоба и завист. Упоредо, са наведеним оговарањима, људи не могу да им се не диве, па се стварају  праве легенде. Ево једне за коју, као и много тога реченог, није сигурно да ли је истинита. Негде на Црногорском приморју, уз магистралу, био је огроман плац, који је власник, старац, хтео да прода. Место је имало одличан положај, али је власник условљавао куповину продајом целог парчета, тражећи високу цену по ару. Шеки се појавио пред њим  понудивши још већу цену по ару  од оне која је тражена али само за део уз саму магистралу. Власник је, наравно, одбио. Упорни Шеки је ипак убедио власника да узме његову адресу, па ако му  неко буде тражио онај други, лошији део плаца, онда ће му он откупити, по повољној цени, оно добро парче. После неких десетак дана код власника се појавио углађени господин. Стигао је пун пара, возећи нови мерцедес и на велико изненађење власника тражио онај други, лошији део плаца. Оставио је капару од петсто еура, рекавши да ради у Немачкој и да ће доћи за два месеца како би обавио целу куповину. Власник је, брже боље, позвао Шекија и продао му тражени плац. Као што слутите поменути купац се није више никада појавио. Па ето реците и сами која је боља реч прелаз или транзиција?        

ПРОКЛЕТСТВО

            Знаш Жику, оног што га зову Камџија. То је онај лудак, дуге браде и косе, што о појасу носи камџију и само нешто мрмља. Уђе тако у кафану, нервозно, причајући сам са собом, окрене једно два круга и онда, као да га неко јури, излети напоље. У време кад је његов деда био млад, тазе ожењен, млада му била носећа, владао је један обичај. Кад би неко хтео да купи пар волова добио би их на пробу недељу дана, па ако буде задовољан он их купи, ако не онда их врати продавцу. Тако је његов деда узео пар волова. Прошла је једна недеља, па другa и трећа, а деда нити је враћао нити плаћао волове. Била су то времена кад се реч ценила. Пређе тако забринути продавац  преко Букуље,  дође до Жикиног деде,  тражећи натраг волове. Изађе деда пред њега носећи секиру у руци. ''Не познајем ја тебе и никакве ти волове не дугујем! Него, ако ти је главе на раменима, овог тренутка да си се изгубио из моје авлије!''. Брже боље, несрећни продавац побегне, па кад се врати он пресавије табак и тужи деду. Дођу они тако на суд и продавац се обрати судији: ''Господине, ево нек се закуне у нерођено дете да ли сам му дао волове. Ако се криво закуне, од мене нека му је све просто, нећу тражити волове!''.   Већ слутите да се деда криво заклео. Ето, сад несрећни Жика тера неке волове. Знам, не верујем ни ја да је то због тога! Али опет, знаш, мора се Бог поштовати. Кад, на пример, неко оре на црвено слово, људи кажу ако видиш да црни гавран слети на прве две бразде, одма прекидај, јер ћеш казну својим очима гледати. Ако слети на шесту или седму, онда ти на савест, проклетство је на будућим потомцима!



1 коментар:

  1. Уживао сам читајући сваку причу! Али Тајна прича о Малом Принцу...баш ме је дотакла!

    ОдговориИзбриши